Peta beogradska gimnazija ovih dana je simbol jedne dublje krize u srpskom obrazovanju. Blokirana nastava, protesti učenika i roditelja, zahtevi da se novoimenovana direktorka povuče i da se u školu vrate nekadašnji profesori — sve to deluje kao lokalni incident. Ali u stvarnosti, reč je o sudaru dva principa: formalnog prava države i stvarne potrebe škole da zadrži svoje dostojanstvo, kvalitet i poverenje zajednice.
Ministarstvo prosvete ima pravni osnov da imenuje direktore i upravlja kadrovskom politikom u državnim ustanovama. To je činjenica. Bez te nadležnosti, sistem bi se raspao u haosu lokalnih inicijativa i privatnih interesa. Ipak, pravo nije i ne sme biti samo puka forma. Ono ima smisao jedino onda kada služi zaštiti institucije, a ne njenom urušavanju.
A Peta gimnazija nije bilo kakva škola. To je jedna od najrenomiranijih i najuspešnijih gimnazija u Srbiji, poznata po izuzetnim rezultatima učenika, nastavnika i bivših đaka. Kad se u takvoj školi dignu glasovi protiv novog rukovodstva i novih kadrovskih rešenja, to ne može biti lako odbačeno kao „buna nezadovoljnika“. Jer u Petoj gimnaziji, učenici i roditelji pripadaju sloju koji zna da prepozna kompetenciju, vrednost i kvalitet nastave. Njihov protest možda nije formalno zasnovan, ali svakako nije bez intelektualne težine.
S druge strane, ideja da učenici i roditelji određuju ko će predavati i ko će upravljati školom vodi ka opasnom presedanu. Škola nije samoupravna zajednica interesa, već institucija znanja, autoriteta i odgovornosti. Ako bi se dozvolilo da oni koji treba da budu učenici postanu arbitri u pitanju nastave, ruši se osnovni poredak obrazovanja.
Ipak, ne može se ni ignorisati činjenica da škola ne može da funkcioniše ako između direktora, nastavnika i đaka nema poverenja. Ako u učionicama vlada otpor, a među profesorima nepoverenje, onda se nijedan formalno ispravan akt ne može nazvati dobrim rešenjem. Pravo mora imati snagu, ali i sluh.
Dodatnu težinu celoj situaciji daju ničim potvrđene, ali ne i sasvim neutemeljene glasine o „šuškanju o privatizaciji školstva“. Ukoliko bi se pokazalo da se ovakvi incidenti, poput blokade jedne prestižne gimnazije, koriste kao sredstvo za urušavanje ugleda javnih škola i pripremu terena za njihovo privatizovanje, to bi predstavljalo najopasniji udarac obrazovanju u poslednjim decenijama. Iako te tvrdnje trenutno nemaju čvrst dokaz, sam strah da bi država mogla namerno oslabiti javne škole — dovoljan je razlog za ozbiljnu pažnju i javnu raspravu.
Rešenje, dakle, nije u nametanju volje ni jedne ni druge strane. Ministarstvo mora pokazati zrelost i preispitati posledice svojih odluka, ako se vidi da one dovode do destabilizacije škole. Roditelji i učenici moraju razumeti da se obrazovni sistem ne može voditi putem peticija i blokada. A Peta gimnazija zaslužuje više od puke administrativne discipline: zaslužuje poverenje, stabilnost i institucionalnu podršku.
U krajnjoj liniji, Peta je sada više od škole — ona je ogledalo celog sistema. U njoj se vidi koliko je naše školstvo izgubilo osećaj za meru, za smisao, za dijalog. I možda je baš zato ovaj sukob toliko važan: jer pokazuje da nije dovoljno biti u pravu, ako se izgubi pravo na poverenje.
Dakle, pravo pitanje umesto: šta je pravno, moglo bi da bude: šta je ispravno?
Autor komentara na tekst Stanković o blokadi Pete: ”Čin nasilja, legalna uprava škole da preuzme svoj deo odgovornosti”: Vukašin