Piše: Danijela Ljubojevic
Odmah da se izjasnim pre nego što me neko pogrešno shvati: smatram da nastavnik mora da ima pisanu pripremu za čas. Predmetni nastavnik koji ima po nekoliko programa u toku dana (nekoliko različitih odeljenja, razreda, pa čak i predmeta) mora na neki način da zabeleži šta će raditi. Učitelj takođe – on ima pet-šest različitih predmeta sigurno. Ono što meni smeta je forma koja se nameće. Sledi monološka pitanje-odgovor metoda po ovom pitanju u vezi sa potencijalnim čitačima te nesrećne pripreme (metod rada: monološka, potkategorija: sama pitam, sama odgovaram; oblik: frontalni; tip časa: sistematizacija višegodišnjeg iskustva u nastavi).
Ustaljeno mišljenje je da nastavnik treba da napiše takvu pripremu za čas da ako ne može da dođe onda onaj ko će da ga zameni može da na osnovu nastavnikove pripreme održi čas. Da neće domar da ga zameni? Tetkica? Oni ne znaju metodiku a ni predmet pa bi njima stvarno trebalo napisati sve. Psiholog ili pedagog? Oni znaju metodiku, ali ne znaju sadržaj. Pa i za njih treba sve. Pomoćnik direktora ili direktor? Isto kao i prethodno. Ja sam sigurna da sa mojom pripremom za čas engleskog jezika, uredno napisanu na srpskom jeziku i na tri strane, svako od gore navedenih aktera može da održi čas i da se ne primeti da fizički nisam prisutna. Možda bi trebalo da pišem i fonetsku transkripciju za one koji nisu baš sigurni oko izgovora.
Ukoliko je priprema namenjena da se proveri rad nastavnika kada dođe interna ili ekstremna inspekcija, onda oni koji dolaze su, pretpostavljam, na nekom od oblika stručnog usavršavanja. Čitaju pripremu i informišu se o metodama, oblicima, ciljevima i zadacima. Znate, oni to ne umeju sami da procene kad gledaju čas. Mora nastavnik da im napiše da je aktivnost br. 5 rad u grupi a metoda kooperativno učenje. (Ups… „kooperativno učenje“ ne postoji kao metoda u pedagogiji na srpskom, nastavnici engleskog moraju da pronađu termin na srpskom, tj. da napišu koja je to najpribližnija metoda kod nas).
Neću više da ironišem. Da se izjasnim glasno, da ne bude posle nismo te dobro shvatili: domar, tetkica, pedagog, psiholog, pomoćnik, ili ko god nije iz nastavnikove struke i ne treba da drži čas iz struke nastavnika. Valjda je to normalno?! Oni će ili čuvati decu na tom času da ne prave haos u učionici (slučaj prva dva) ili u slučaju ostalih, raditi nešto u vezi sa nastavom, učenjem, razvojem veština, imaju oni već svoje teme (tolerancija, saradnja, vršnjačko učenje, drugarstvo…). Slučaj kontrole nastavnikovog rada – da li je moguće da oni koji dolaze stvarno misle da su to bitni elementi časa? Da postavimo ovako stvari: njima ne treba dati pripremu, nego oni treba da osnovu posmatranja časa da utvrde da li nastavnik ima razne oblike, metode, ciljeve, itd. i da li je čas uspešan. Drugo je pitanje da li su oni stvarno kompetentni da to umeju da procene…
Kome onda služi priprema? Nastavniku. Da se on podseti i vodi čas. Ako dam tu pripremu posetiocu, šta ja da radim? Ne mora svaka poseta da bude najavljena, i ne treba, a svaki čas treba da bude pripremljen. Ali moja priprema je za mene, ni za koga drugog. Mogu da je dam na uvid, da se vidi da sam ja radila na tome, ali nametanje obrasca od tri strane je besmisleno. Ne mogu da se snađem u pripremi na tri strane, kako ne shvatate! Nemam vremena na času da listam i tražim šta ću da radim sledeće. To su praktični aspekti. Trebaju mi beleške koje su jasne meni, na jednoj strani koja će stajati ispred mene i sa koje jednim letimičnim pogledom mogu da znam šta i kako dalje da ne zaboravim nešto. Ako imam pet odeljenja istog razreda, da budem sigurna da sam svima isto rekla (a ne posle se setim da sam to rekla onima iz drugog odeljenja a one ovima…)
A drugi nastavnik iz moje struke koji bi me zamenio – pa on valjda zna da isplanira čas u skladu sa metodama i sadržajima našeg predmeta. Njemu ne treba moja priprema, ume valjda da održi čas. Njemu samo treba nastavna jedinica, ostalo će sam da osmisli.
Izvor: danijelaljubojevic.blogspot.com
KUĆA SE ZIDA OD TEMELJA I NE ZIDA JE PRIUČEN NEGO STRUČNJAK. Svaki stručnjak prvo napravi plan s tim što prvo mora da zna gde zida i kojim materijalom, pa na osnovu toga pravi plan Namenu izostavljam. Zašto? Nju određuje GAZDA. PREVEDIMO TO NA PROSVETU. Ko je tu ko i šta je tu šta? GAZDA je DRŽAVA. MESTO ZIDANJA su USLOVI RADA-škola. Za sve pretstoji pitanja; Gde, kako i zašto…. Materijal su deca. Nije sve jedno kojim potencijalom radite. Shodno njemu se pravi i plan rada. Sve treba prilagoditi uzrastu i socijalnom statusu. Kada je u pitanju socijalni status pri tome se misli, da li dete dolazi iz sredine gde se govori drugim jezikom ili ne.Često decu koja ne govore jezikom većine tretiramo kao ZAOSTALE. UŽASNA GREŠKA. Pod socijalnim statusom se ne podrazumeva imovno stanje, već etnička grupa-pripadnost drugom narodu, koji ima svoje običaje i veru-religiju. KADA TO SE SABEREMO DOBIJAMO POLJE RADA KOJE JE VEOMA SLOŽENO I TEŠKO.
Odlično, odlično! Upravo tako i radim i sam. Priprema treba da bude letimičan prikaz gradiva, tj. na jednoj strani napisano šta treba da radim, tj. kojim redosledom. Ako mi priprema treba sa svim izvučenim detaljima, onda ispada da ja materiju koju predajem i ne poznajem…
Kada prethodno sagledamo onda možemo da razgovaramo o pripremi za čas. Šta je priprema i čemu služi? Priprema je složen proces, zavisno od predmeta , oblasti koju obrađujemo, tj. predajemo. Na primer, fizika. Ima li škola kabinet ili ne. Ima li bar osnovna učila za demonstraciju onoga o čemu se govori. Da li treba prepustiti i deci, posle nastavnika, da prave eksperimente, i koje? Ako ne, zašto? Kada to sagledamo, sama pisana priprema je skoro nepotrebna izuzev kao beleška u redosledu izlaganja i posebno zabeleženim pitanjima radi provere, da li su svi pratili pažljivo i razumeli pokazano, obrađeno. Treba imati u vidu intelektualnu sposobnoct svakoga pojedinačnog deteta. Prvo se pitaju deca sa najmanjom sposobnošću, Zašto? Ako su ona shvatila, onda su sigurno i ona druga.
Uopšte nisam pobornik priprema za čas. Već 8 godina radim u školi, predajem 2 predmeta, ukupno 7 programa i pripreme mi ne trebaju. Ne volim ni da ih pišem. Jer je to zatupljivanje našeg znanja i urođene kreativnosti. Imam napisanih 50-ak priprema. Pišem samo kada mi trebaju, tj. kad imam u gostima direktora, pedagoga ili nadzornika/savjetnika. Ali svoj posao radim vrlo odgovorno i profesionalno. Radio sam u 6 škola, i svi profesori i nastavnici koji „znaju svoj posao“ ne koriste pripreme. Jednostavno, ne trebaju im. Za individualni koncept (koji nema više od 5 teza) jesam i to cijenim, ali za pripremu koja ima metode, zadatke, ciljeve, standarde i slične nebuloze nisam. Čuj, pripreme napisane na tri strane? Ni lekcija u udžbeniku nema više strana!
Slazem se u potpunosti! Kada vidim nastavnu jedinicu, odmah znam sta cu govoriti, a metode koje koristim, kao i oblici rada zavise od trenutne situacije koja podrazumeva mnogo faktora.Dakle, zavisi od odeljenja, njihovog predznanja i interesovanja, pa ako hocete i vremenskih uslova 🙂
A, kako biste koleginice održale čas bez pripreme?
Zar su samo napisane pripreme sa sve formom „pripreme“? Dok sve to napišem za 4-5 časova zaboravim šta treba da radim, a i ne radi mi se više (već sam se naradila) pa mi preostaje da to napisano čitam deci na času. Zalažem se za koncept koji isključivo treba nastavniku – ako mu treba! Kontrole i najavljene i nenajavljene neka obilaze nastavnike i časove, neka prate rad učenika i uvidom u dečije sveske, radove i produkte svega onog iz planova i programa bi bile itekako pokazatelj rada nastavnika i učenika. Uvesti testiranja za sve razrede na kraju svake školske godine i SVI bi radili iz sve snage. Trudili bi se da svake sledeće godine pokažemo bolje rezultate. Ovako, važno je napisati pripremu, a ishodi…?! Mnogo mi je veća priprema kad odem na moj tavan po drangulije za moje mališane da im pokažem ili se kostimiram za čas, prelistam moju kućnu biblioteku (sad rnjamo i po kompu i divnim tekstovima), preturim fioke sa slikama i materijale kojih imam tonu i svaki dan napakujem i povučem torbu koječega da imam za časove. Pisanjem gomila gluposti koje niko ne čita posao prosv. radnika je izgubio čari i guši kreativnost. Đaci više nemaju raspoložene i vedre nastavnike.
Nije ovde niko protiv pripremanja za cas. Svakom je naravno portrebna priprema, ali ne pisana priprema vec stvarno pripremanje (materijala, sadrzaja, organizacija..) Nakon sto u glavi isplaniram cas, stvarno mi je nepotrebno dodatno opterecenje i oduzimanje vremena oko pisanja svega toga, sa svim onim stvarima u zaglavlju. Sve pripreme koje napisem, spakujem u fasciklu i tu stoje do kraja godine. Licno ih i ne nosim na cas. Tamo nemam vremena da gledam u pripremu, a na fakultetu su nam takodje branili da gledamo u pripreme na casu. Za cas se priprema pre casa. Da skratim – niko nije protiv pripremanja za cas, ali smo protiv pisanih priprema u duzini romana ‘Rat i mir’ 😉
Odlično. Sasvim pripremljeno jer nisam gubila vreme na pisanje priprema.
iskkusan pedagog ili bilo koji spoljni ili unutrasnji posmatrac casa, tacno zna da li je nastavnik propremljen za cas ili ne. nisu njima pripreme potrebne, nego nastavnicima, a nastavnici ih pisu onako kako misle da ce im najbolje pomoci pri realizaciji casa. u gornjem tekstu se vidi da nastavnik ima problem, tj. da postoji problem u samoj skoli izmedju zaposlenih (direktora, pedagoga, nastavnika, psihologa.. bar je takav utisak) a i previse je ironije. strano mi je, nisam se sreo sa radom u skolama kao sto je doticna koleginica napisala u tekstu gore ili je nesto trece u pitanju?!?! mnogo je ironije, skrivenog besa i mrznje prema ‘svemu sto nije nastavnik ili ucitelj’, tako ds se ovde moze naci elemenata licnog a ne univerzalnog!
Tuzno, dokle ce ici zatupljivanje ljudi-nastavmika koji su svoj posao naucili odavno.
Pisanje pripreme za cas je kao kad bi projektanntu rekli napisi mi kako ces projeltovati,ili rataru reci:napisi kako ces orati,pilotu:kako ces podici ili spustiti avion.
Pa pisana priprema je artikulacija pripreme za čas. I nije priprema izmišljena zbog nastavnika koji uživa u nastavi i koji stalno razmišlja da ima uspešan čas. Puno je nastavnika kojima je to samo posao kojim zarađuju novac da plate neke račune. Takve nastavnike interesuje samo jedno: kada će plata. Sve ostalo im je smaranje i smatraju da se ubiše od posla i obično su najglasniji. Pošto je broj nastavnika iz prve kategorije (onih koji uživaju da prenose znanje i da rade sa decom i koji su nadprosečno kreativni) ipak relativno malo priprema je za druge nastavnike kojima je to samo posao (i kojih je više). Da ne bude zabune i u ovoj drugoj kategoriji ima izvrsnih nastavnika i oni su većina jer ozbiljno shvataju svoj posao i smatraju da koru nastavničkog hleba treba pošteno zaraditi. Ali postoji i jedna grupa nastavnika koja bi posao zarađivanja kore hleba da otaljaju.
Pošto je školovanje aktivnost koja je sistematski uvedena sa razvojem industrije onda je jasno da je figurativno škola fabrika za p“proizvodnju“ obučene radne sange a to znači da se na izlazu očekuje određen kvalitet „proizvoda“ (učenika koji nešto znaju).
Sredstvo procesne kontrole kvaliteta (jedno od sredstava) je da se nastavnik pripremi za svaki čas i da ono što je pripremio predstavi učenicima. Da toga nema imali bi smo izrazito šarenilo u nivou i kvanitetu znanja.
Engleska poslovica kaže da je pošten onaj koji je kontrolisan. Nema tu mnogo moralisanja i sličnih fora i fazona. Imaš pripremu onda demonstriraj da se držiš pripreme. Sam si je pisao pa treba da tvoja procena časa bude barem približna napisanom. U pripremi demonstriraj šta znaš i šta želiš da uradiš na kraju časa.
Posle ovoga moram reći da svakako šabloni ili preporuke za pripremu časa treba da budu modifikovane ali nikako na uštrb kvaliteta izvođenja nastave (sa malo reči malo može da se kaže). A dobri nastavnici uvek imaju pripremu pa makar ona bila samo u njihovoj glavi (pa su zbog toga ponekad rasejani).
Slazem se u potpunosti! Pisanje obimnih priprema oduzima dragoceno vreme koje bih iskoristila za pogledam, procitam, izvucem iz nekih drugih mnjiga nesto sto ce mi pomoci na samom casu, da deci nesto kazem i pokazem na neki drugaciji nacin. Kada sam pocela da radim pisala sam pripreme svakodnevno. Toliko me je to umaralo, da sada imam samo odstampane pripreme Zavoda. 🙂
Psiholog, pedagog,pomocnik direktora, direktor, oni nisu zavrslili osnovnu skolu, srednju skolu, znaju metodiku !? Koje li prosvetarske muke kad je u pitanju pisanje pripreme za cas !? Kada onome ko pise pripremu za cas bude jasno zasto pise, onda nece biti postavljanja pitanja.
Ne znam odakle autorki teksta ideja da priprema treba da bude na tri strane. Meni nijedna nije bila duža od jedne strane, a ima i kraćih, gde u rubrici ‘Tok časa’ samo upišem nazive vežbanja i stranu na kojoj se nalaze. Za sve za šta mogu koristim skraćenice. Ako mi neko dođe na čas, ne može da kaže da nemam pripremu, a meni, iskreno, nakon što je napišem, na času i ne treba.
Potpuno se slažem s tim da priprema služi nastavniku. Zato je i radim na način koji meni koristi, a ne drugima.
Imam neku svesku u koju belezim ono sto je meni potrebno za cas.To svakako nisu pripreme koje bi zadovoljile ostre kriterijume spoljne evaluacije, no meni su dovoljne.Vreme trosim na pripremu materijala koje cu koristiti u radu sa ucenicima.Ovo beskrajno pisanje svega i svacega me je poprilicno umorilo.Vise radim nego sto o tome vodim zabelesku.Ima i obrnutih slucajeva.
Bravo!
Pripreme sam pisao prvih 5-6 godina rada. Sad ih i ne pogledam, ali ih imam. Radi kontrole. Mnogo toga mi je u malom prstu, ali to dugujem danima i danima, mjesecima i mjesecima mukotrpnog rada na izradi istih. To je čisti formalizam. Neko reče, zaboravim šta ću raditi od silnog pripremanja. Mnogo toga radim rutinski. mislim da sam i kreativan. Mnogo je vaznije ponijeti radne materijale za učenike. Imam ove godine 6 programa. zamislite da pisem svaki dan 6 priprema. Trebalo bi amazonska suma da se isjece za moj papir…mada, ima ljudi, kolega, koji godinama sa rukama u dzepovima ulaze i izlaze iz učionica….
Zavidim kolegama koji se pitaju o cemu je ovde rec i kakva je to priprema od tri strane itd. Svi nastavnici u mojoj skoli treba da imaju jednoobraznu pripremu, na istom obrascu, sa istim elementima. Pored zaglavlja, koje zauzme otprilike polovinu stranice, (osnovne informacije, sa sve obrazovnim, vaspitnim, funkcionalnim ciljevima), tu je, naravno, artikulacija casa, koja podrazumeva otprilike svaku rec koju na casu planiramo da izgovorimo, izgled table i tome slicno. A na sve to, u bocnim kolonama, (posto, jasno, sve mora imati formu tabele), treba ispisati aktivnosti nastavnika i aktivnosti ucenika, koje su nista drugo nego ono sto vec pise u artikulaciji casa, al nije zgorega da se ponovi jos neki put, sada sumativno. Pored toga, treba upisati, naravno, i sadrzaje koje rade ucenici kojima je nastava individualizovana, pa sadrzaje za ucenike koji rade po IOP-u. Postoji i poseban deo za samoevaluaciju i korekciju, gde je zamisljeno da posle svakog casa nastavnik uradi kratak osvrt na svoj cas. I to sve je, valjda, garancija da ce cas biti besprekoran. Nema veza sto je utroseno vreme koje bi se moglo iskoristiti za stvarnu pripremu, izbor sadrzaja, neku novu ideju i tome slicno. Posle 22 godine rada, ne vidim da mi ovaj deo posla unapredjuje nastavu, kao ni vecina novonametnutih i uglavnom besmislenih stvari.
Moja mama je bila inspektor nekomunista u komunizmu i svakakvih priprema se nagledala, a svoje utiske je meni pricala. Bilo je prepisanih ( znate ono kad kolega da kolegi pripremu da procita kako bi dobio „ideju“ za svoje, a on 95% prepise a 5% izbaci ? ) izuzetnih priprema i nikakvih predavanja. Izvestaj i primedbe uredno je pisala i za godinu dana nikakvih promena nije bilo, da je postojala opcija „otkaz“ najbolje bi pristajala. Ali takve opcije ne postoje, a po statistikama moje mame jos u onim vremenima 30% ih nije zasluzivalo da udje u ucionicu a isto toliko njih je primetno otaljavalo svoj posao i dolazilo delimicno „nespremno“ na cas, gde je bilo jasno da moze mnogo bolje.
Priprema svakako treba da postoji ne u formi „Rat i mir“ vec kratak koncept, a kakvo ce predavanje biti, zavisi od umeca vecim delom, ali i od iskustva, pa i od same pripreme.
A jasno je da kad je predavanje besprekorno, da niko nece imati primedbu na pripremu u to budite sigurni. A to govorim iz iskustva moje mame koja je bila izuzetan profesor, inspektor a jos uvek pored nje prolaze divizije djaka u njenoj 77 -oj godini.