Gde ćete uvek naći sigurnu luku, ako ne u kuhinji svoje mame? I odrasla deca su ipak samo to – nečija deca, a fenomenalno pismo Zoje Kazanži iz Ukrajine navešće vas da što pre zagrlite svoju mamu, koliko god godina imali!
Moja mama ima 73 godine. Dodaje mi krušku, i sa prizvukom izvinjenja u glasu kaže: “Ne izgledaju sjajno, ali zaista su ukusne! Uz to, u njima nema hemije, sama sam iz uzgojila. Znam da voliš kruške! Uzmi!”
Uzimam jednu, i to uz čašu mleka. Volim mleko, a ona ima flašu u frižideeru. Pošto odlazim tek prekosutra, definitivno ću večerati još makar dva puta.
Odlazim do kola, sedam u njih i krećem da vozim.
Ponovo idem negde. Gradovi i sela ostaju iza mene – dug je put kroz vremenske zone. Svratim do mame kad god mogu – dakle, onda kada sam završila sve druge obaveze. Naklon što sam popila kafu sa prijateljicama i sredila nokte. Donesem joj nešto lepšo za jelo, na brzinu pitam kako je, pažljivo je saslušam i glumim brigu zbog neke sitnice koja je čini nervoznom. Onda odem jer imam svoje brige.
Kad god svratim, mama mi skrene pažnju da sam lagano obučena, da mi fali šal i da je to razlog moje grlobolje. Kaže mi i da previše radim. Slaže se sa mnom kada kažem da je život komplikovan. Razume da je to razlog što je ne obilazim češće.
Mamu i mene deli 40 kilometara. Redovno je zovem i slušam njene opširne priče o poznanicima sa pijace, o njenoj sestri, o korovu u bašti, o tome kako ove sezone paradajz nije dobro rodio, a ni cveće joj nije neko.
Dosadne su mi te priče. Čini mi se da joj se nikada u životu nije desilo ništa zanimljivo. Ljutim se kada mi se stalno žali na bolove u istom delu tela, a neće da ide kod lekara. Tada mi kaže: “Pa kome ću da se požalim ako ne tebi?”
Tada se zaledim sa slušalicom u ruci i shvatam koliko se nekada loše ponašam prema njoj. Konačno shvatam da su sva ta bezvezna ćaskanja i rasprave, naši pokušaji da držimo lekcije jedna drugoj – naš život. Jedan jedini koji imamo.
Tada odem u nedogovorenu posetu. Ona mi skuva večeru, a tata sipa vino. Kažem mu da ne mogu jer vozim, pa ga on popije i prepričava mi kako je dobro, pa se smejemo.
Kada je hladno, navučem mamin džemper. Čim to vidi, mama uključi rerun da malo zagreje kuhinju. Tada sam ponovo njihova mala devojčica kojoj prave savršen ugođaj. Hrana je dobra, toplo je, a svet i problemi u njemu su tako daleko od mene.
Mama, molim te pobrini se da živiš još dugo, dugo jer ne znam kako ću ikada moći da ne čujem tvoj glas preko telefona. Ne znam kako ću bez tvoje kuhinje gde mi poslužiš večeru i pobrineš se da sve bude savršeno za tvoju devojčicu…
Izvor: http://zena.blic.rs/