Gledam je dok preko puta mene nezainteresovana za moje poglede diže obrve na ono što čita. Zapravo je ta mimika namenjena meni. Taj „ton“ njenih obrva namenjen je meni. Ta neizgovorena nezgrapnost njenih misli namenjena je meni. Ljuta je.
Još nisam shvatila, zaista nisam, tokom tih ljutnji, na koga je ljuta? Na mene ili na sebe?
Ja znam kad sam ljuta, kroz ljutnju na njene postupke ljuta sam i na sebe. Nisam ih predvidela, nisam ih zgusnula, razredila, grupisala, klasifikovala. Nisam ih očekivala. Naravno da sam ljuta.
Dok sedi i radi, misli i radi, ljuti se i radi, ćuti i radi ne zna da preko puta nje sedi jedna majka koja nosi svoju majku i sebe kao ćerku kroz život i da je takva ušetala i u njen. Noseći svoju majku i sebe kao ćerku izvajavam se kao njena majka već dve decenije. Sve te nasleđene mi i stečene uloge igram kako znam, sa tekstom ili bez, sa scenom ili bez, transkript je prevaziđen. Kroz sve te majke koje nosim noseći moju, nosim sve ljutnje njihovih ćerki, sve radosti, opčinjenosti, dragosti koje su kod njih napravile pramajke koje sam upila, čine me pravom za tebe. Zagušiti jednu, prizvati drugu.
Ućutkati jednu, naglasiti drugu i naravno da nekada ućutkam onu koja u stvari treba da progovori. Zato sam tebe baš i rodila, takvu ljutitu, silovitu, dobru, pažljivu, smorenu, dragu, veselu, lepu, pametnu.
Kada bi samo znala.
Autor: Olivera Stamatović, učiteljica