Ово писмо на нашу адресу је стигло са малим закашњењем од само две године. Тада је наставница Дубравка Матов написала својим шестацима (сада осмацима) за крај школске године писмо које ће свако од њих сигурно чувати као једну од најлепших успомена на основну школу.
„Деца су рођена за један бољи свет, пре свега онај у ком одрасли имају бољи рукопис. У том случају добили бисте право олд-фешн писмо, а не ову компјутерску верзију. Притом, одрасли би требало да су савршени, како би служили за углед, јер кад би се сабрало све што од вас жели и што у вама види сваки појединачни наставник и родитељ – свако од вас би био такође савршен. Срећом, неки одрасли, или неке особине одраслих, још увек вам могу послужити као пример како не треба.
Моје 6/2, обраћам вам се са „ви“, јер је свако од вас довољно, снажно, непоколебљиво, јединствено, лепо, упечатљиво „ти“, тј. „ја“, из ваше перспективе гледано. Зато је нормално да се те мале стене (личности) у заједничкој врећи (одељење) боре за више места, сударају и варниче. Несрећа је то што места увек остаје исто, осим ако се врећа не поцепа. А ми, девојке неког прошлог времена, све смо научене да шијемо, па волимо да ушивамо кад угледамо неку рупицу. Да смо девојке вашег времена, набавиле бисмо нову врећу! Ново не вреди колико старо. Вреди мање, јер ништа ниси уложио у њега. Читаћете о Малом Принцу, његовој Ружи и лисици, и схватићете да простора заправо има – у вама.
Ширите своје унутрашње биће, опраштајте себи и другима, и будите уверени да је оно што радите сада подједнако важно као и оно што раде одрасли, само с друге стране. Сад кад сте закорачили у свет одраслих, детињство ће брзо и бурно пролетети, а ваш задатак је да се дружите, растете, учите, заљубљујете се, подржавате, мислите добро себи и другима, варничите и увек се помирите, креирате лепа сећања и хватате успомене, као лептирове.
Честитам вам на успеху који сте остварили ове напорне 2015/2016. године. Имате конкретне разлоге да будете поносни на себе. Сетите се само тешкоћа, проблема, животних чињеница… које су вас изненадиле, а које сте победнички превазишли!
Хвала на томе што вас зовем „моје“ одељење. Хвала на калоријама које сте ми истрајно сагоревали мотивишићу ме да упорно понављам једне исте савете и правила понашања, обавезујући ме да у томе будем креативна!
Разредна.”