Ти си, ћале, крив што још понекад руске чезе лете по плафону собе моје, као онда кад над колевком си ми Оњегина рецитовао.
Ти си, ћале, крив што од малена умем удицу да вежем и из прста је извадим без сузе, као да челична жица не пара кожу и крв се не слива низ лактове.
Ти си, ћале, крив што ми је пешак у балетанке ушао по теренима твојим и што с тесарима умем да се надмудрујем као мајстор прави.
Ти си, ћале, крив што су ме још као бебу у свакој кафани београдској по имену знали музиканти и што и данас, онако „дамски“, шкембиће у сафту поручујем пре него салату.
Ти си, ћале, крив што нам је кућа звонила песмом а терзијан цепао жице на гитари.
Ти си, ћале, крив што познајем боље грчку митологију него савремену политичку сцену.
Ти си, ћале, крив што је Чајковског најлепши балет, Гогенове најлепше Полинежанке,„Александријски квартет“ књига века, Сотомајор најбољи атлетичар икад, што је Клинт Иствуд никакав глумац ал’ сјајан редитељ, што дан данас ниједну Шабанову песму не знам и што ми то на понос служи.
Крив си, ћале, што си гладан факултет завршио, 35 година градио тунеле и мостове, а од пензије ни у бању сад не можеш. Ни на рате.
Ти си, ћале, крив и зато што знам шта је хумор па ми је данас мало шта стварно смешно.
Јеси, крив си, ћале, што си ми рекао кад ми је било пет да се од снова не одустаје кад загусти. Да се од снова не одустаје никад па и кад по најдубљој води пливам, јер си пливао кроз вирове са мном.
Да, да, крив си, ћале, што ти никад духа зафалило није, чак и онда кад су нам се животи к’о домине рушили.
Крив си, ћале, што све четири стране света знам, што их се не бојим ни на мапи ни на друму. Што где да пођем већ сам с тобом тамо била, ил’ за руку ил’ кроз приче вођена.
Ти си, ћале, крив што си радио увек а са нама био стално, па сам ето мислила да сви мужеви и очеви то тако раде.
Ћале, крив си што сви пси луталице и ситна деца из наше улице за тобом трче да се мазе и играју.
И крив си, ћале, што ти сестричине већ маторе девојке у крилу седе и шапућу свом ујки тајне неке а деци по теби имена дају.
Крив си, ћале, што ми никад ниси рекао „сама си га бирала“.
Ћале, крив си, што си ми све грешке опростио, све грбаве речи из неког јада отргнуте, што си волео и што ме волиш баш онакву каквом си ме створио , и добру и лошу, размажену, љубимицу, јединицу а вештицу.
А посебно си крив, ћале, зато што си је волео онако како си је волео, и кад је цветала и кад је венула, и кад је дисала и сад кад је већ деценијама нема, па ме убедио да се другачије у овом животу ни не може волети и да све је друго фарса и бурлеска.
Ти си, ћале, крив што си и Бетмен и Супермен у детињству мог јединца, што си његов херој и кад уз степенице не можеш јер колена више не слушају, па ти он кесе носи и под руку те држи.
Ћале, крив си што је на писменом задатку написао јуче учитељици „Мене само мој деда увек разуме“.
Ти си, ћале, крив јер не можемо замислити сутра без тебе, а знамо да нас оно чека.
Крив си, ћале, што си највећи јунак наших живота, наша стена непомична, наше сидро и наша лука, наш дом.
Крив си, ћале, јер сам успела да устанем и будем данас ово што јесам и овде где стојим само због тебе.
Да знаш, за ову душу што је имам, ти си ћале крив.
Крив си, ћале…
Маријана Столић
Извор: Лола магазин