Поштовани господине Продановић,
унапред жалим због утрошка времена које у Школској управи засигурно користите рационалније.
Зовем се Горчин Кривокућа, наставник сам у средњој стручној школи на релативно добром гласу. Ове наставне године предавао сам матурантима два предмета.
До мене допиру гласови о раскораку између постигнућа и амбиција појединих ученика и ученица. Никоме у протеклих двадесет година рада нисам свесно умањио могућност професионалног напредовања у потери за успехом. Напротив. Није ми циљ да обесмишљеним оценама препречим пут прогресу, иако ми искуство говори да расте број ученика који више пажње поклањају процесу оцењивања него стицању знања. Крајње корисно! Но, слутња ме мори да ће такви и њима слични убудуће из Управе да просуђују постигнућа својих наставника. У нашем је интересу да им не поткрешемо крилца. Не да се, али ће се дати. Лет, лет, у далеки свет.
Свако време има своје бреме. Прилагоди се или пропадни. Луди бој бију, а мудри вино пију. Повинујем се визији Школске управе и Министарства просвете, иако неретко сматрам да је зацртана путања мањкава баш као код „закинутих“ ђака.
Зло доба: поједини професори прихватили се посла преговарача. Нисам знао колико се не познајемо. Како је сваког дана стизало све више ургенција, саставио сам малу анкету за саговорнике. Нису знали ни колико предмета предајем матурантима, а камоли како се предмети зову. Колики је актуелни, а колики прижељкивани просек? Напослетку сам искао финални износ нарученог увећања успеха ученика и ученица по предметима. Tabula rasa! Све сам им по списку сталожено саопштавао, а душебрижници ни да бекну. „Дете треба одлично да буде.“ Када, како, и колико? Распитај се Горчине! Зар на Марсу живиш? Бабице за испоруку оцена пренеле су поздраве, молбе, и љубазне претње. Ђаво је у детаљима.
Mea culpa. Истина, избегавам колеге пред крај наставне године. Некако унезверено изгледају празних новчаника, празних погледа, с прегршт проблема. Распуст ће ускоро и одмори, а њих као да је нека сумњива сила у зелене зомбије изобличила. Не бој се смрти, него зла живота. Чик незаражен изађи из мрачних школских ходника! Горчин је прост просветни поданик. Није спретни Педро Паскал из серије о агресивним гљивицама.
Нема код бабица искрене бриге за штићенике. Евидентно да децу слабо знају. Пре ће бити да се свако за сопствени ћар стара и да Вама „муштулук узме“. Управо су ђаци протекцијама угрожени. Како ће карактер конструисати? Језик лаже, срце истину каже. Савест нам по инерцији заискри ту и тамо, као гузица у свица. (Упозоравам да о речнику треба водити рачуна, а сам пропусте правим.)
Без писане припреме за наступ, посредници су брзоплето подбацили. Покушавам да разумем: ко зна над колико битних ђака сваког дана будно бде?
Поента је у ефикасности. Све једноставно и брзо може да се разреши. Мој је први покушај подбацио. Кориговао сам успехе из једног предмета. Није довољно! Ко признаје, пола му се прашта. Директор изнова брише закључену оцену. Ја шаљем захтев, он одговара. Дигитални пинг-понг. Далеко ћемо са електронским дневницима догурати! Некад без збора није било договора. Сада свако за својим сокоћалом седи – селектује, уноси, преписује. Заклања нас Zoom. Послодавац неусклађене уписе савесно склања. А није мој случај усамљен. Жице се усијале! Треба шампионат школа у штеловању установити.
Код мене су два предмета у игри, па скроман успех ученика пружа приличан простор за маневар. А није само Горчин на тапету. Трепере танане нити компликованог ткања обећања. У ланцу комплексних прорачуна, понекад нека карика не попусти. Услови надмаше захтеве. Ко ће први лећи на руду? Другачија је то математика од оне коју сам студирао у престоници. Превише непознатих. Мисија на Марс мачији је кашаљ за наше марифетлуке. Ни разредни старешина не поседује потребна знања и умења. А на колико сте нас само семинара стручног усавршавања љубазно упутили! Вас су учили другачије на приватном универзитету. Просветлите нас, тако Вам корисне дипломе! Договорите се с колегама у згради општине, док ми у неокреченим учионицама чекамо.
Разумем да Вас обавезују положај у просветној власти, и свима познати политички контакти. Треба сигурну дистанцу од простог просветног пука сачувати. Опет, „све нас носи исти вал“, а наша весла више нису гитаре. Још само у таламбасе тучемо тираде о поштењу. Тешка су времена. Мир, мир, мир, нико није крив. Никад се не зна ко ће коме и када затребати. Расту и моја деца. За школу не хају, иако им оба родитеља у образовању таворе. Можда баш у том грму лежи разочарани зец? Заступници су захтевни, а наше су потребе скромне. Било би добро, ако некако би могло.
Разум нас обавезује да сарађујемо тешње. Уклонимо скупе медијаторе. Ако зло неће од тебе, а ти бежи од њега. Постанимо партнери: управа и предавачи. Купус и печење, слатко помирење! Ви већ знате који су ђаци вреднији од вршњака. Лакше Вам је да утврдите колико смо због кратковидости из ког предмета омашили у процени. Уз прецизна упутства, ни ми нећемо заказати. Не би ли, дакле, била крајња полза већ сврх овога добрим људима отворити очи? Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.
Поздрављам Вас са жарком жељом да матуранти убудуће у најбољем светлу промовишу наш поносни градић што даље одавде!
Ваш Горчин Кривокућа.
(Текст је хипотетичког карактера. Свака подударност са стварним догађајима, случајна је.)
Аутор: Јован Јона Павловић, професор математике