Писмо свима чији су родитељи емоционални злостављачи

Емоционално злостављање је појам о коме се данас много теоретише. До сада сте хиљаду пута имали прилике да прочитате шта се све убраја у емоционално злостављање и које су његове главне карактеристике. Да не дужим зато на тај начин, радије ћу вам представити искуство девојке која је трпела разне облике емоционалног злостављања у свом дому, јер сматрам да је искуствена интерпретација често много продуктивнија од било које теоријске анализе. Она нам уместо костију нуди и месо, дочарава саму срж оваквог односа…

Foto: Canva

Реч је о девојци Еми која је тек након много година оваквог третмана кренула да се „буди“ и увиђа све нелогичности у поступцима својих родитеља. Када је коначно решила целу загонетку, остала је са осећајем како би волела да је тада, као дете, могла да прочита нечије слично искуство. Зато је решила да нам своје дарује из прве руке.

Овако почиње:

„Често пожелим да могу отпутовати назад кроз време и уверити свој млађи Селф да су његове емоције биле валидне и да је био у праву за толико много ствари које тада није ни био у стању комплетно да разуме“.

А ево и њених главних увида…

Када си дете или тинејџер, веома је тешко дознати како изгледа приватан живот твојих вршњака и њихових родитеља, тако да немаш начина да свој живот са нечим упоредиш. Посебно је отежавајућа околност и то ако немаш одраслог у својој близини, коме можеш да се повериш. Међутим, чак и кад имаш, ситуација је таква да одрасли људи не дозвољавају да дечија перцепција родитеља утиче на њихову (они најчешће настављају да доживљавају твоје родитеље на исти начин као пре твог описа). Питаш се зашто је то тако? Ево зашто.

Твоји родитељи се вероватно понашају потпуно другачије када су само са тобом!
Ово донекле важи за све родитеље, не само за оне који емоционално злостављају своју децу. Често можеш да видиш како родитељ вришти на тебе, али у тренутку када му зазвони телефон не настави да вришти и на свог пријатеља са оне стране жице. Било како било, није у реду да твоји родитељи никада нису толико срећни и пријатељски настројени када су само са тобом, као што су када си окружен другим људима! Ово је једна од ствари које тешко да можеш да приметиш код родитеља твојих вршњака (јер не знаш какви су насамо са својом децом), па зато деца имају тенденцију да нормализују све што доживљавају током свог одрастања (верују да су и њихови другови кући изложени сличном малтретману и да је то нормално).

Родитељи те могу емоционално злостављати и истовремено чинити лепе ствари
Нико није потпуно добар нити потпуно лош. Само због тога што су некад према теби и добри то не треба да оспори чињеницу да доживљаваш многе негативне емоције. Мој отац на пример, је давао паре да тренирам било који спорт, јер је волео да посећује такмичења, али зато није давао новац за храну, моју одећу, лекове, итд. Суштина је да треба да осећамо захвалност за све добро што су родитељи за нас чинили, али то не сме да избрише или поништи оно негативно.

Људи увек коментаришу позитивно

Иако су моји родитељи преминули пре три године, ја и даље увек чујем исто. Верзија твојих родитеља коју ти видиш вероватно није верзија коју други људи виде; верзија других људи је најчешће много позитивнија. Искрено речено, било би пренапорно да свима који направе неки позитиван коментар увек објашњаваш читаву ситуацију коју си проживео, па је зато најбоље да се припремиш да ће таквих коментара увек бити и да на њих не треба да обраћаш велику пажњу. Пусти их или промени тему. Много је горе када очекујеш да свако разуме, верује и емпатише са оним што си преживео, посебно зато што многи и неће.

Пробај да подсетиш себе на све оно што је неприхватљиво

Није прихватљиво да те родитељи деградирају, понижавају или исмевају!

Није прихватљиво да те родитељи физички или ментално занемарују!

Није прихватљиво да те родитељ користи у својим аргументима против оног другог, као ни да те оптужује да неког родитеља волиш више!

Није прихватљиво да те родитељи изнова оптужују за ствари које ниси урадио и да не слушају шта имаш да кажеш у своју одбрану!

Није прихватљиво да те родитељи не узимају за озбиљно када имаш нешто да кажеш о својим мислима или осећањима!

Није прихватљиво да твоји родитељи одбијају да ти обезбеде храну или одећу, или да те за то условљавају, или да кажу да не заслужујеш ништа друго зато што су ти обезбедили кров над главом, храну и основну одећу!

Физичко злостављање није једина врста родитељског злостављања

Ова тема је нешто што је дуго времена утицало на моју перцепцију мог одрастања. Чак и када сам схватила да је емоционално злостављање реална и валидна ствар, често сам себе хватала у размишљањима како не бих требала да се жалим јер је физичко злостављање много гора ствар. Тек сада сам схватила да сам патила од анксиозности, депресије и посттрауматског стресног поремећаја читаву деценију, а да то нисам ни знала; емоционално злостављање је реално, валидно и може утицати на наш живот подједнако негативно као и физичко злостављање.

Твоји родитељи су можда ментално болесни

Наравно, можда и нису. Што се мене лично тиче, ја сам одгајана од стране оба родитеља који су имали по неколико непрепознатих дијагноза. Нажалост, ово је нешто што деца годинама не могу да разумеју, а чак и када дођу до нивоа да могу, то ипак наставља да буде веома токсично. То је такође нешто што је тешко у потпуности разумети и прихватити све док се скроз не изместиш из овакве злостављачке ситуације. Ако твој родитељ има званичну дијагнозу, може ти бити од помоћи док си још под тим кровом, ако се информишеш о томе како та конкретна дијагноза утиче на његово понашање. То ти може бити од користи да његово понашање за тебе буде мање ирационално и предиктивније, али никако немој да ти због тога буде прихватљивије! Учење о дијагнозама мојих родитеља ми је разбистрило многе ствари, али оне и даље нису постале оправдање за њихове реакције. То је као када покушаш да схватиш зашто твој ауто испушта густи дим. Ти можеш наћи разлоге зашто се то дешава, али то и даље не чини твој ауто безбедним за вожњу.

Немој допустити себи да верујеш да заслужујеш њихов малтретман

Не заслужујеш. Кад си дете или тинејџер, веома је лако да претпоставиш да те твоји родитељи третирају на одређени начин зато што си таква особа или се тако понашаш, па последично, ако те занемарују ти верујеш да је то зато што си лоша особа. Ти си неко ко заслужује да буде вољен, да га неко разуме, слуша и схвата озбиљно. Не заслужујеш да те неко вређа, исмева или занемарује на било који начин.

Потпуно је природно да осећаш негативне последице тога што си растао са родитељем који емоционално злоставља

Ако ниси, и после неколико година од изласка из овакве ситуације, развио неки ментални поремећај, то је добро. Ако јеси, то је потпуно разумљиво и стопостотно у реду. Немој да поричеш сопствене психолошке или физичке проблеме, нити да запостављаш своје здравље и хигијену. Чак и ако се код тебе није развио неки поремећај, велике су шансе да ћеш свеједно осећати негативне реперкусије оваквог одрастања и да ћеш константно морати да се одучаваш од нездравих ствари које су ти говорили и радили. У неком тренутку имаћеш прилику да почнеш од почетка и бринеш се за себе, па буди сигуран да су ти твоје потребе приоритет и третирај себе боље него што су то они некад радили.

Написала сам овај чланак имајући у глави свој млађи Селф и надам се да ће наћи свој пут бар до неке особе у сличној ситуацији и охрабрити је да верује и вреднује себе.

Emma Durocher

Приредила: Леонора Павлица, психотерапеут

Емина прича преузета је са сајта Odyssey