Emocionalno zlostavljanje je pojam o kome se danas mnogo teoretiše. Do sada ste hiljadu puta imali prilike da pročitate šta se sve ubraja u emocionalno zlostavljanje i koje su njegove glavne karakteristike. Da ne dužim zato na taj način, radije ću vam predstaviti iskustvo devojke koja je trpela razne oblike emocionalnog zlostavljanja u svom domu, jer smatram da je iskustvena interpretacija često mnogo produktivnija od bilo koje teorijske analize. Ona nam umesto kostiju nudi i meso, dočarava samu srž ovakvog odnosa…
Reč je o devojci Emi koja je tek nakon mnogo godina ovakvog tretmana krenula da se „budi“ i uviđa sve nelogičnosti u postupcima svojih roditelja. Kada je konačno rešila celu zagonetku, ostala je sa osećajem kako bi volela da je tada, kao dete, mogla da pročita nečije slično iskustvo. Zato je rešila da nam svoje daruje iz prve ruke.
Ovako počinje:
„Često poželim da mogu otputovati nazad kroz vreme i uveriti svoj mlađi Self da su njegove emocije bile validne i da je bio u pravu za toliko mnogo stvari koje tada nije ni bio u stanju kompletno da razume“.
A evo i njenih glavnih uvida…
Kada si dete ili tinejdžer, veoma je teško doznati kako izgleda privatan život tvojih vršnjaka i njihovih roditelja, tako da nemaš načina da svoj život sa nečim uporediš. Posebno je otežavajuća okolnost i to ako nemaš odraslog u svojoj blizini, kome možeš da se poveriš. Međutim, čak i kad imaš, situacija je takva da odrasli ljudi ne dozvoljavaju da dečija percepcija roditelja utiče na njihovu (oni najčešće nastavljaju da doživljavaju tvoje roditelje na isti način kao pre tvog opisa). Pitaš se zašto je to tako? Evo zašto.
Tvoji roditelji se verovatno ponašaju potpuno drugačije kada su samo sa tobom!
Ovo donekle važi za sve roditelje, ne samo za one koji emocionalno zlostavljaju svoju decu. Često možeš da vidiš kako roditelj vrišti na tebe, ali u trenutku kada mu zazvoni telefon ne nastavi da vrišti i na svog prijatelja sa one strane žice. Bilo kako bilo, nije u redu da tvoji roditelji nikada nisu toliko srećni i prijateljski nastrojeni kada su samo sa tobom, kao što su kada si okružen drugim ljudima! Ovo je jedna od stvari koje teško da možeš da primetiš kod roditelja tvojih vršnjaka (jer ne znaš kakvi su nasamo sa svojom decom), pa zato deca imaju tendenciju da normalizuju sve što doživljavaju tokom svog odrastanja (veruju da su i njihovi drugovi kući izloženi sličnom maltretmanu i da je to normalno).
Roditelji te mogu emocionalno zlostavljati i istovremeno činiti lepe stvari
Niko nije potpuno dobar niti potpuno loš. Samo zbog toga što su nekad prema tebi i dobri to ne treba da ospori činjenicu da doživljavaš mnoge negativne emocije. Moj otac na primer, je davao pare da treniram bilo koji sport, jer je voleo da posećuje takmičenja, ali zato nije davao novac za hranu, moju odeću, lekove, itd. Suština je da treba da osećamo zahvalnost za sve dobro što su roditelji za nas činili, ali to ne sme da izbriše ili poništi ono negativno.
Ljudi uvek komentarišu pozitivno
Iako su moji roditelji preminuli pre tri godine, ja i dalje uvek čujem isto. Verzija tvojih roditelja koju ti vidiš verovatno nije verzija koju drugi ljudi vide; verzija drugih ljudi je najčešće mnogo pozitivnija. Iskreno rečeno, bilo bi prenaporno da svima koji naprave neki pozitivan komentar uvek objašnjavaš čitavu situaciju koju si proživeo, pa je zato najbolje da se pripremiš da će takvih komentara uvek biti i da na njih ne treba da obraćaš veliku pažnju. Pusti ih ili promeni temu. Mnogo je gore kada očekuješ da svako razume, veruje i empatiše sa onim što si preživeo, posebno zato što mnogi i neće.
Probaj da podsetiš sebe na sve ono što je neprihvatljivo
Nije prihvatljivo da te roditelji degradiraju, ponižavaju ili ismevaju!
Nije prihvatljivo da te roditelji fizički ili mentalno zanemaruju!
Nije prihvatljivo da te roditelj koristi u svojim argumentima protiv onog drugog, kao ni da te optužuje da nekog roditelja voliš više!
Nije prihvatljivo da te roditelji iznova optužuju za stvari koje nisi uradio i da ne slušaju šta imaš da kažeš u svoju odbranu!
Nije prihvatljivo da te roditelji ne uzimaju za ozbiljno kada imaš nešto da kažeš o svojim mislima ili osećanjima!
Nije prihvatljivo da tvoji roditelji odbijaju da ti obezbede hranu ili odeću, ili da te za to uslovljavaju, ili da kažu da ne zaslužuješ ništa drugo zato što su ti obezbedili krov nad glavom, hranu i osnovnu odeću!
Fizičko zlostavljanje nije jedina vrsta roditeljskog zlostavljanja
Ova tema je nešto što je dugo vremena uticalo na moju percepciju mog odrastanja. Čak i kada sam shvatila da je emocionalno zlostavljanje realna i validna stvar, često sam sebe hvatala u razmišljanjima kako ne bih trebala da se žalim jer je fizičko zlostavljanje mnogo gora stvar. Tek sada sam shvatila da sam patila od anksioznosti, depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja čitavu deceniju, a da to nisam ni znala; emocionalno zlostavljanje je realno, validno i može uticati na naš život podjednako negativno kao i fizičko zlostavljanje.
Tvoji roditelji su možda mentalno bolesni
Naravno, možda i nisu. Što se mene lično tiče, ja sam odgajana od strane oba roditelja koji su imali po nekoliko neprepoznatih dijagnoza. Nažalost, ovo je nešto što deca godinama ne mogu da razumeju, a čak i kada dođu do nivoa da mogu, to ipak nastavlja da bude veoma toksično. To je takođe nešto što je teško u potpunosti razumeti i prihvatiti sve dok se skroz ne izmestiš iz ovakve zlostavljačke situacije. Ako tvoj roditelj ima zvaničnu dijagnozu, može ti biti od pomoći dok si još pod tim krovom, ako se informišeš o tome kako ta konkretna dijagnoza utiče na njegovo ponašanje. To ti može biti od koristi da njegovo ponašanje za tebe bude manje iracionalno i prediktivnije, ali nikako nemoj da ti zbog toga bude prihvatljivije! Učenje o dijagnozama mojih roditelja mi je razbistrilo mnoge stvari, ali one i dalje nisu postale opravdanje za njihove reakcije. To je kao kada pokušaš da shvatiš zašto tvoj auto ispušta gusti dim. Ti možeš naći razloge zašto se to dešava, ali to i dalje ne čini tvoj auto bezbednim za vožnju.
Nemoj dopustiti sebi da veruješ da zaslužuješ njihov maltretman
Ne zaslužuješ. Kad si dete ili tinejdžer, veoma je lako da pretpostaviš da te tvoji roditelji tretiraju na određeni način zato što si takva osoba ili se tako ponašaš, pa posledično, ako te zanemaruju ti veruješ da je to zato što si loša osoba. Ti si neko ko zaslužuje da bude voljen, da ga neko razume, sluša i shvata ozbiljno. Ne zaslužuješ da te neko vređa, ismeva ili zanemaruje na bilo koji način.
Potpuno je prirodno da osećaš negativne posledice toga što si rastao sa roditeljem koji emocionalno zlostavlja
Ako nisi, i posle nekoliko godina od izlaska iz ovakve situacije, razvio neki mentalni poremećaj, to je dobro. Ako jesi, to je potpuno razumljivo i stopostotno u redu. Nemoj da poričeš sopstvene psihološke ili fizičke probleme, niti da zapostavljaš svoje zdravlje i higijenu. Čak i ako se kod tebe nije razvio neki poremećaj, velike su šanse da ćeš svejedno osećati negativne reperkusije ovakvog odrastanja i da ćeš konstantno morati da se odučavaš od nezdravih stvari koje su ti govorili i radili. U nekom trenutku imaćeš priliku da počneš od početka i brineš se za sebe, pa budi siguran da su ti tvoje potrebe prioritet i tretiraj sebe bolje nego što su to oni nekad radili.
Napisala sam ovaj članak imajući u glavi svoj mlađi Self i nadam se da će naći svoj put bar do neke osobe u sličnoj situaciji i ohrabriti je da veruje i vrednuje sebe.
Emma Durocher
Priredila: Leonora Pavlica, psihoterapeut
Emina priča preuzeta je sa sajta Odyssey