Драги моји бивши ђаци,
Надам се да сте на нашим заједничким часовима научили од мене макар упола онолико, колико сам ја од вас. Често сам уз вас добијала рогове, али још чешће крила, најпре полетарца, а затим орловска. Извините што сам у циљу постизања озбиљности неретко навлачила маску равнодушности у тренуцима када су ми образи дрхтали од напора да задржим громогласан смех, а капци поигравали у борби против навирућих суза. Опростите ми ако вас нисам довољно хвалила и довољно критиковала. Истина је да сам се поносила вама, сваким вашим напором и напретком, не у смислу добрих оцена, колико вашим карактерима, способношћу да истражујете и разумете свет око себе чистим срцем и посматрате га очима којим не умеју гледати, ни видети многи одрасли људи. Сваки дан без познатих лица и граје, за мене је као фатаморгана. Године пролазе, а још увек сликовито памтим распоред ваших малих персона по клупама и боју гласа сваког понаособ.
Јесте, били сте бучни и грлати кад не треба и тихи када треба… Није ме на посао водила ни редовна плата, ни пар званичних ципела које сам мрзела, нити природно климатизован превоз у фази распадања, колико жеља због које бих боса препешачила све километре и препреке, макар ме плата и заобишла на том путу. Мој скромни радни век од три године, учинио ме је трајно богатом.
Када год га се сетим, сећам га се са осмехом који дугујем вама, а осмех је од непроцењиве вредности, што углавном схватимо тек када га изгубимо. Никада нисам стигла да вам се захвалим на свим незаборавним тренуцима- комичним, трагичним и хорористичним И на томе што сте ме вратили у детињство.
Преко ноћи сте одлепршали из гнезда безбрижности и детињства у немилосрдна пространства одрастања. Није ми испод части ни да признам да су ме неки ваши састави навели на дубља размишљања од познатих књижевних дела. Било је и оних од којих сам имала ноћне море, у којима сте ме извештавали о нападима свемираца, инвазији крволочних медведа који прете човечанству, криминалцима, кафанским тучама и локалним мафијашима. Требало је након такве литературе заспати сном просечног човека
Имала сам често потребу да побегнем са часа, али сам вас учила да се од проблема не бежи, па нисам смела да водим двоструку политику.
На крају школске године из учионице су, у мојим очима, излазили само борци и победници. Шта год да сте изабрали за будућу професију, будите поносити. Да нема пекара- народ би био гладан, да нема возача- не бисмо ишли на море и стизали на посао, да нема шминкера и фризера многе славне личности би биле обични пролазници, да нема медицинских сестара- многи би животи уз данашње лекаре били изгубљени. Ако будете наставници, немојте никада кажњавати ђаке за незнање, уместо тога научите их!
Немојте рушити своје ђаке, пружите им обе руке, руке знања,пријатељства и искрености чак и када их одбијају, будите упорнији од њих. Никада не губите веру и не одузимајте је ником. Сваком неуспеху пркосно погледајте у очи и не склањајте поглед док не будете стајали лицем у лице са успехом. Нека вас дечје незнање и летаргичност не разочараjy, нека вам будy подстицај и изазов.
Ученике учите да сваког дана заблистају у пуном сјају, не оделом, шминком и фризурама, не беспрекорним знањем ни највишим оценама, већ добрим делима.
Ена Недић