Priča o Ambroziju i sreći

19 juna, 2016

 
 
Bio jednom jedan princ i zvao se Ambrozije, što je bilo vrlo uobičajeno ime u njegovom kraljevstvu koje se nalazilo ušuškano između sedam velikih kraljevstava Severnog šumskog prostranstva. Živeo je u sjaju i luksuzu bezbednog i udobnog zamka svoga oca Klementija Dugonogog Hrastića. Živeći tako godinama raskošno u bogatstvu, Ambrozije nije razmišljao kako da dođe do novca i svega ostalog što mu je bilo potrebno. Samo bi pucnuo prstima i sluge bi mu donele sve što mu treba. Dani su mu prolazili u uživanciji i bezbrižnoj dokolici.
Jednoga dana iz dosade je rešio da obiđe sve prostorije u zamku i tako se slučajno našao u kraljevskoj biblioteci. Pažljivo je razgledao visoke zidove koji su od poda do plafona bili krcati policama sa knjigama. Princ nije voleo knjige, niti je ikada bilo šta čitao. Njegov otac, Klementije Dugonogi, kao i svi njegovi preci Hrastići, bio je strastveni ljubitelj i sakupljač knjiga. Ambrozije je u tome bio izrod i ovu osobinu svoga oca smatrao je ćaknutom. Pomislio je kako bi se taj ogromni prostor mogao mnogo korisnije upotrebiti. Uzeo je nasumice jednu od knjiga sa najbliže police kako bi je zavrljačio kroz prozor, onako, iz šale i hira. Međutim, u tom trenutku pažnju su mu privukla duguljasta kitnjasta slova. Knjiga o Sreći – pisalo je na koricama i Ambrozije, nevičan čitanju, nekako je uspeo da pročita naslov.
– Sreća? Šta je to? – pitao se on u čudu. – To mora da je neka retka dragocenost koje nema u našem kraljevstvu pa nikada nisam čuo za nju.
Ostavio je knjigu i izašao iz biblioteke.
– Jesi li čuo za sreću? – pitao je slugu u hodniku, verujući da postavlja glupo pitanje, jer, odakle bi sluga mogao znati šta je to sreća.
– Da! – začudio se sluga.
– Da?! – sa još većim čuđenjem je uzviknuo mladi princ. – Da li ti to imaš?
– Imam, Vaše veličanstvo – odgovorio je sluga.
Ambrozije je, potom, redom pitao sve zaposlene na dvoru i svi su mu isto odgovorili. Nije mogao da veruje. Onda je opet svima ponaosob prišao i zamolio da mu pokažu sreću. Tek onda je bio u čudu. Svako je rekao i pokazao različito: psa, svoju ženu, muža, decu, mač, konja, kočije, vedro nebo, prirodu… Mladom princu ništa nije bilo jasno. Nije mogao da pita svoje roditelje jer su bili u poseti kralju neke druge zemlje.
Vratio se u biblioteku, uzeo je opet onu knjigu, malo je zagledao korice, prevrtao je, a onda je, otvorivši je, počeo da čita. Upočetku nije mu išlo baš najbolje, ali je Ambrozije bio uporan da sazna šta je to Sreća, pa je istrajno nastavio.
I tako je čitao i čitao i bilo mu je sve lakše da savlada lepa duguljasta slova. Ni mrak ga nije zaustavio u tome. Tek posle mnogo sati sklopio je korice Knjige o sreći.
Osmeh nije silazio sa njegovog lica. Ambrozije je bio srećan. Shvatio je koliko je sve vreme imao tu najveću dragocenost – sreću, a da nije ni znao da je ima. Sreća je bila i u tome što je otkrio ovu zanimljivu i poučnu knjigu. Razumeo je da se sreća nalazi i u knjigama. Zato je princ u nastavku svog dugog srećnog kraljevskog života pročitao sve knjige iz očeve biblioteke i sam kupovao nove, pa je biblioteku dogradio i proširio. I njegovi potomci Hrastići su tokom svojih dugih i srećnih života obožavali knjige, a među mnogim porodičnim pričama koje su uvek s jednakim žarom prepričavali kroz vekove bila je omiljena ova u kojoj je njihov daleki predak, prvo princ, a potom i kralj, Ambrozije Čitač Hrastić, otkrio sreću.
Irena Zlatković,
profesor srpskog jezika u OŠ Ćele kula u Nišu
 
Izvor: kcskola.rs
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama