Deca odgojena uz ekrane čeznu za pravom slobodom.
Neverovatno je koliko grešimo. Bez problema ćemo osmogodišnjaka pustiti da igra Robloks, gde je apsolutno nezaštićeno od uticaja i komunikacije sa potpunim strancima, ali ćemo istim tim osmogodišnjacima zabraniti da sami odu u školu ili se bez nadzora igraju u parkiću.
Nećete se sigurno iznenaditi ako vam kažemo da približno 75 posto dece uzrasta od 9 do 12 godina redovno provodi vreme na možda najpopularnijoj aplikaciji za onlajn igre – Robloks. Same igre možda ne bi bile baš toliki problem (premda ni to nije bez značaja), da deca u Robloksu ne mogu da komuniciraju sa prijateljima, pa čak i sa strancima. Roditelji obave poneki razgovor, objasne opasnosti i veruju da su završili posao. Ostave dete u digitalnom svetu. Samo.
S druge strane – paradoks. Većina dece u istraživanju koje je sproveo sa svojim timom čuveni psiholog Džon Hejdt, kaže da im uopšte nije dozvoljeno da budu napolju u javnosti bez odrasle osobe. Manje od polovine dece uzrasta 8 i 9 godina je ikad otišlo u prodavnicu samo.
Šta deca zapravo žele
I upravo su to vrste sloboda za kojima su deca rekla da čeznu. Pitali su ih da odaberu omiljeni način provođenja vremena sa prijateljima i dali im tri opcije: nestrukturiranu igru poput košarke i istraživanja sa drugarima u kraju, učešće u aktivnostima koje organizuju odrasli poput malo lige i baleta, ili druženje onlajn. Evo šta su rekli.
Kako biste radije provodili vreme sa prijateljima?
– 45% – Slobodna igra (lično)
– 30% – Organizovana aktivnost (lično)
– 25% – Onlajn aktivnost
Deca žele da se druže lično, bez ekrana ili nadzora. Međutim, pošto toliko roditelja ograničava njihovu mogućnost socijalizacije u stvarnom svetu samostalno, deca pribegavaju jedinom što im omogućava druženje bez odraslih koji ih nadgledaju: njihovim telefonima.
Paradoks roditeljskih strahova
Od početka 21. veka, roditelji su sve zabrinutiji da će boravak van kuće, a bez nadzora, izložiti njihovu decu opasnosti. U jednoj nedavnoj anketi, roditelje su pitali šta misle da bi se desilo ako bi se dvoje 10-godišnjaka igralo u lokalnom parku bez prisustva odraslih. Skoro 60 posto je mislilo da bi se deca verovatno povredila. Polovina je mislila da bi verovatno bila oteta.
Ove intuicije se ni približno ne poklapaju sa stvarnošću.
Cena preterane zaštite
Roditelji najbolje poznaju kraj u kom žive i na njima je da donesu racionalnu procenu. Međutim, neretko su skloni da rizik precene. Bez slobode u stvarnom svetu, deca ne dobijaju priliku da razviju kompetentnost, samopouzdanje i sposobnost rešavanja svakodnevnih problema. I ne samo to, samostalan boravak u prirodi ili na igralištu znači i bolje mentalno zdravlje deteta.
Zarobljena generacija
Deca žive na zadnjem sedištu roditeljskih automobila – vozimo ih, ostavljamo, dolazimo po njih i pomažemo im mnogo više nego što je potrebno. Kako se njihova nezavisnost smanjivala, tako su stres i depresija rasli.
Deca će uvek imati više slobodnog vremena nego što ga vi imate da ih nadgledate. I umesto da im kažemo idite napolje, nađite društvo za igru, mi ih usmeravamo u virtuelni svet.
Deca odgojena uz ekrane žude za pravom slobodom. Kao da su nostalgična za svetom koji nikad nisu poznali. Ako roditelji zaista žele da njihova deca ostave telefone, potrebno je da otvore druga vrata. Skoro tri četvrtine dece u našem istraživanju se složilo sa izjavom: „Provodio bih manje vremena onlajn kad bi bilo više prijatelja u mom susedstvu sa kojima mogu da se igram.“
Ma koliko se velike kompanije trudile, veštačka inteligencija nikad neće ispuniti najdublje želje dece. Čak i ova generacija digitalnih urođenika još uvek čezne za onim što je imala većina njihovih roditelja: vreme sa prijateljima, bez odraslih.
Današnja deca ŽELE da provedu svoje detinjstvo u stvarnom svetu. Vratimo im ga.