Питам се, о чему размишља родитељ који „бије” своје дете?

јануар 31, 2017

Упоређујући васпитање родитеља из 70-их, 80-их или чак и 90-их година и новопечених, чини се да се нешто променило у васпитању. Парола о батинама коју смо слушали више није прихваћен метод. Каиш, прут, варјача, рука нису данашње средство васпитавања, а опет има изузетака.

“Тата ме бије, а ја га волим” – реченица из познате Лаковићеве песме “Лако је пруту” врло је упечатљива. Питам се о чему размишља родитељ који “бије” своје дете. Размишља ли о дететовим осећањима? О узроцима који су довели до дететовог непожељног понашања? Или пак само да бар на кратко обузда своје вољено чедо.
Овакве методе веома слабо пале. Осим што физички повређује дете, родитељ повређује и његов понос и његове емоције. Свако дете гледа у свог родитеља као у најважнију и најбољу особу планете. А онда одједном: “Мама се љути, тата се љути”. Сваки вид батина и физичког насиља над децом (а под таквим насиљем мислим на све што оно што оставља трагове по дечјем телу, лицу, што га боли и што је брутално чак и гледати, а не још и доживљавати) краткорочног је даха. Хоћете да ућуткате дете док хистерично плаче? Каиш. Хоћете да му објасните нешто? Каиш. Прут. И ствари нису решене.
Савремени родитељи читају много више литературе везане за порођај, васпитање, педагогију, психологију, личност, него што су то чинили наши, а да не причамо о бакама и декама. Како се то онда образованим и људима са широким видицима догађа? Сматрам да је проблем у томе што многи од њих нису спремни да буду родитељи. Нису никада размишљали како је бити родитељ. Нису се запитали: Какав бих ја волео бити родитељ? У шта би желео да моје дете израсте? Да верује да је начин решавања проблема и уклањања суза и хистерије каиш? Без икаквог даље објашњења. А родитељство се са правом назива најтежим послом на свету.
И нико није савршен родитељ. И у реду је. Не постоје савршени. Само, немојте учити своје дете да не удара друга из разреда или туче брата или сестру, а објашњавати му то тако што ћете га ви ударити и тако казнити за “непожељно” понашање. Какав пример дајете? Које стандарде и правила заступате?
Дете се учи од првог дана рођења. Ако је напунило четири, пет, шест, десет година и хистерично се ваља по поду, размажено је и жели све по своме, уместо насиља, запитајте се зашто је тако. Проговорите са њим.
Учимо разговарати са децом. Деца то проверено цене. Реч има делотворно дејство, ако је изречена са љубављу, топлином, а уједно и дисциплинованим ставом око ствари које нису дозвољене. Јер… малишанима су границе свакако неопходне. Оне разумне.
Извор: dijanastanisic.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Питам се, о чему размишља родитељ који „бије” своје дете?"

  1. Jole каже:

    Protiv toga sam da se za svaku sitnicu dete fizički kažnjava, ali takodje mislim da u nekim ekstremnim situacijama ne postoji nikakvog drugo rešenje. Najlakše je reći “roditelj je kriv”. Ja sam bio jako nestašan kao dete i priznajem da sam ponekad potpuno zasluživao šamar po guzi. Svaki roditelj zna da deca nisu uvek racionalna (kao ni odrasli), da ne pričam o jako maloj deci koja su tek prohodala i izuzetno su radoznala ali nemaju pojma o tome šta može da ih sprži/ubije/osakati/pregazi itd. Fundamentalizam u svakom obliku je pogrešan.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама