Sigurna sam da ne postoji osoba na našem podneblju koja nije doživela da joj se porodica, prijatelji, poznanici, pa čak i potpuno nepoznati ljudi, ne umešaju u privatan životom neprijatnim pitanjima, piše Ana Azanjac, samohrana mama i autorka bloga singlemum.rs.
Na ovom novom blogu namenjenom upravo samohranim mamama, osvanuo je i tekst o neprijatnim pitanjima i situacijama sa kojima se one suočavaju.
Pitam da bih pitao
Kreće od malih nogu – koga voliš više, mamu ili tatu, nastavlja se u kroz srednju školu i fakultet –imaš li dečka/devojku, ako nemaš – a što nemaš, ako imaš – kad će veridba, ako ste vereni – kad će svadba, ako ste venčani – kad će beba, ako imate bebu – kad će druga beba, i tako u beskraj. Imala sam pet godina kada me je sestra moje babe, verovatno željna bilo kakve komunikacije sa mnom, pitala da li volim više mamu ili tatu. Dan danas se sećam užasno neprijatnog osećaja, obraza koji počinju da crvene, blagog zujanja u ušima i mučnine u stomaku.
Kako odgovoriti na takvo pitanje? Ono što tada nisam znala je to da ću na takva i slična pitanja morati da odgovaram ceo život. I tako, kad se nađem u situaciji da mi je škakljivo pitanje postavljeno, svašta mi prođe kroz glavu, često zamišljam kako bih odgovorila da imam malo više hrabrosti…
I? Šta ćeš ti sad posle razvoda?
Baš mi je drago što si me to pitao! Da me nisi sad to pitao, ja baš nikad ne bih pomislila da sama sebi postavim to pitanje. Inače mi je život bezbrižan kao američka romantična komedija, ja hodam, a ono duge i jednorozi oko mene dok ABBA svira Dancing Queen i nikad, apsolutno nikad se ne zapitam šta ću sad. Ali kad već pitaš, mislim da ću za početak da kupim flašu vina i da pustim “U stvari Ljubav”. Da gledam kako se zaljubljuju i venčavaju i da plačem pripita. Da se pitam zašto se meni nije desio hepiend. Onda ću da zaspim na kauču i ujutru se probudim sva naduta od plača. Takva ću da odem prvo u vrtić, pa na posao. Gledaću ima li još neka mama ili koleginica nadute oči kao moje, možda sa njom da podelim tugu. Onda ću da trčim nazad po dete, da skuvam ručak, odem u nabavku, igram se s detetom, okupam je, uspavam je, pa ću da pustim Bridžit Džons i da se pitam zašto na ovom svetu postoji jedan Mark Darsi (dobro, tehnički dva, ali oba su Kolin Firt). I tako narednih 35 godina. A ti? Šta ćeš ti sad sa ovom informacijom?
Jao, pa što ste se razveli?
Vidi ovako. Meni je sve bilo lepo u životu. Zamisli pesmicu “Ala je lep ovaj svet”. Jesi li zamislio? E baš tako je bilo. Budim se ujutru i tamo sunce, ovde ‘lad, bunar zlata pun, ma ne veruješ. I tako, meni sve bilo potaman godinama, međutim, dosadi to čoveku, pa rešim da se razvedem, zbog adrenalina. Vidiš, razvod ti je adrenalinski sport. Kao višeboj, ima nekoliko disciplina. Prva ti je natezanje sa centrom za socijalni rad. Onda tu je borba advokata, podela imovine, pokušaj sporazumnog razvoda, odložena ročišta… Igranka bez prestanka! A pošto ja volim te adrenalinske sportove, normalno da sam poželela da učestvujem. Odlično je i to što posle razvoda doživotno ostaje disciplina delimo dete na pola, to je baš kardio, čuka radi sto na sat, bolje od bandžija. Ko ne bi poželeo da se razvede?!
Gde ti je dete?
Odlično pitanje! Inače nikada ne izlazim iz kuće bez deteta. Smatram da bi majke trebalo da budu posvećene svom detetu sto posto, a to znači da nikada ne napuštaju kuću bez njega. Znam da bi prosečna majka ponekad poželela da ode kod frizera ili na kafu sa drugaricama, u kupovinu, možda čak (ne smem ovo ni da izgovorim), u noćni izlazak (sramota!), ali moje gledište je da kad žena postane majka, prestaje da bude sve drugo. Sve želje, htenja, aspiracije, sve to žena mora da zaboravi i da se stoprocentno posveti detetu. I naravno, da zaboravi na izlaske iz kuće bez istog. A gde je moje dete? Prodala sam ga.
Kad misliš da se ponovo udaš? Ona će da ode a ti ćeš ostati sama…
Evo, idem sad da se udam, baš ću da se spustim do Bajlonija, da vidim koji zna da odabere zrelu lubenicu, a da nije mnogo ofucan, njega ću odmah u opštinu, na registraciju, mislim da mi drugi kriterijumi uopšte ne trebaju, samo ne daj bože da ostanem sama. Najgora kazna za ženu je da nema nekog za kim će da ide po kući i da skuplja čarape ili spušta dasku od wc šolje, kome će da kuva i ko će da joj se meša u izbor TV programa. Zaista, kada zamišljam svoj život, ne zamišljam kako je moje dete je poraslo i osamostalilo se, završilo fakultet koji je želelo, našlo partnera, posao, ja sam baka koja i dalje radi, ima uspešnu karijeru, ali uvek priskače u pomoć, okupljamo se redovno, doživim da vidim da mi unuci porastu i na kraju umrem srećna jer su svi moji srećni. Ne! Zamišljam kako sama sedim i vezem goblen, tužna, jer moje dete ima svoj život, a ja nemam muža. Zato, kao što rekoh, idem sad na Bajlonija da nađem đuvegiju, hoćeš da mi budeš kuma?
Kad ćeš joj roditi batu ili seku? Znaš, jedinčad su razmažena….
Raduje me to što te interesuje trenutno stanje mojih jajnika, pa ti moram reći, nije baš sjajno, ne mogu se više razmnožavati, ali baš je lepo što si me to pitao, volim kad me ljudi podsećaju na tu činjenicu. Nećeš da čuješ detalje? Baš me čudi, učinilo mi se da si bio izuzetno zainteresovan kad si mi postavio pitanje, čak je delovalo kao da te zanima celokupni sadržaj mog zdravstvenog kartona. Lepo je i što si me naterao da se osetim krivom što moje dete neće imati brata ili sestru, taman sam zaboravila na to i krenula da živim normalno, ali zašto bih? Treba žene stalno podsećati da nešto ne mogu, samo napred!
Ali ne odgovorim…
Često preskočim temu, nekad odmahnem rukom ili iskoristim neku floskulu, a objektivno bi trebalo da kažem “ŠTA TE BRIGA”, jer se osoba prekoputa mene, koja je našla za shodno da se meša u moj život, neće ponuditi da pomogne, niti da moju muku na neki način olakša, samo će želeti da se nahrani nelagodom i užasnom životnom pozicijom u kojoj sam se našla. Narodu je nekako interesantno da čuje šta će dalje da se desi u tuđem životu, kao kad se serija završi na najinteresantnijem delu, pa prosto gledaoci ne mogu da sačekaju narednu epizodu.
Najgori od svega je ton kojim je pitanje postavljeno, blago komemorativan, sa dozom sažaljenja, jer kad si dole, samo ti fali da te sažaljevaju i podsećaju na bol i teret koji nosiš.
Kada sledeći put budete razgovarali sa samohranom mamom koja je tek prošla kroz razvod ili još prolazi, ne postavljajte joj ova pitanja. Najbolje je da pričate o nečemu drugom, a o svom privatnom životu, ako želi da govori, započeće priču ona sama.