Autor „Kreativne matematike“ Momčilo Stepanović je objavio tekst koji vredi pročitati. Tekst prenosimo u celosti:
Drage koleginice i kolege,
Vidim da svako tera po svom i da je Internet nastava, u uslovima opšte opasnosti, shvaćena na mnogo načina. Ono što me brine je utisak da nismo u potpunosti razumeli suštinu situacije.
Raspravljamo o tome koju platformu koristiti, da li deca imaju previše ili premalo zadataka, o tome kako da ih ocenimo, a da nas ne prevare i slično, a to su, po meni periferna pitanja.
Prvo, ako smemo da budemo iskreni, mi više nismo učitelji i nastavnici, nego moderatori, čiji je zadatak da modeluju nastavu primerenu uslovima. Najvažnija stvar koju treba da imamo u vidu su realne potrebe dece. U svakom odeljenju imamo decu koja imaju na raspolaganju svu moguću tehničku opremu, i onu koja nemaju ništa, ili u boljem slučaju „pametni“ telefon. Međutim, nije tu suština.
Suština je da u porodicama naših učenika ima onih koji su u izolaciji, ili samoizolaciji – onih koji biju bitke za život. Zapravo, svi pre svega vodimo tu bitku, a tek iza toga dolazi sve ostalo. Naša podrška, razumevanje i lepa i pametna reč potrebniji su sada od gradiva.
U uslovima sadašnjim nastava treba da bude u funkciji prevazilaženja opasnosti, a mi, vođeni svojim navikama, najmanje pričamo o tome. Šta više, vidim mnoge koji se ponašaju kao da se ništa ne dešava, pa čak i da savetuju decu na rizične korake.
Pitanje količine gradiva i angažovanja deteta na planu učenja je sada u rukama roditelja. Ima onih koji očekuju i žele da dajemo što više kako bi deci prekratili vreme i pomogli da izađu na kraj sa ustaljenim navikama koje više nije moguće zadovoljiti. Ima onih roditelja kojima su školske obaveze dece samo još jedna muka. Naše je da pomirimo te dve krajnosti – da ponudimo koliko znamo, umemo i možemo, a njihovo je da uzmu koliko smatraju za shodno i koliko uslovi dozvoljavaju.
Zar ne vidimo cenu i posledice prezaštićenosti. I sada brinemo da li su deca preopterećena! U današnjim uslovima teško da se dete može preopteretiti učenjem. Šta bi pametnije i primerenije mogla da rade. Malo li im je igre i zabave, telefona i računara.
Oni koji mogu da budu preopterećeni su roditelji, posebno u porodicama koje godinama žive od danas do sutra. Njima smo najpotrebniji.
Zar je problem da kažemo da je sada najvažnije opstati, sačuvati fizičko i mentalno zdravlje, i da je došao trenutak kada je realan život, mnogo bolji učitelj od bilo koga od nas. Da nam je neko pre samo 10-15 dana rekao šta će nas snaći, verovatno bi nam bilo smešno jer u granicama našeg uma takav scenario nije postojao.
Budimo iskreni, za naše učenike, a i za većinu nas, ovo što se sada dešava je najvažnija životna lekcija. Tu treba da dobijemo prelaznu ocenu, i sve što se dešava na planu našeg angažovanja treba da bude usmereno u tom pravcu. Naravno, ne treba na decu tovariti teret koji danas nose odrasli, ali ih ne treba ni štedeti previše i ponašati se kao da se ništa ne dešava.
Život pokušava nešto da nam objasni. Da smo bili na ispravnom putu, u ovakvu situaciju verovatno ne bismo ni dospeli. U krv nam je ušlo da danas budemo na jednom kraju sveta, sutra na drugom, da prirodu potčinimo svojim hirovima, da više cenimo periferna, zabavna i sportska zanimanja, nego ona od kojih se živi. Uništili smo sistem vtednosti; Zato nam se ovo događa. Više nisu u centru pažnje oni koji su hranili naša osećanja, dolazi red na one koji umeju da proizvedu hranu i da leče.
Svi su izgledi da svet posle ovoga neće biti isti, a nadam se ni ljudi.
Kada ovo prođe, nadam se da ni škola neće ostati ista. Priprema za realan životi formiranje dobrog sistema životnih vrednosti je ono što će se od nje očekivati.. Škola u kojoj je, ne samo tolerisano, već i stimulisano, varanje je dovela do ovoga što sada imamo, ali neka toga za neku drugu priliku i drugo vreme.
Vratimo se opštoj prezasštićenosti dece, i našoj navici da na sve gledamo osećanjima. Ako nismo sposobni da decu naučimo ćasti, poštenju, saradnji, dobronamernosti, razumevanju za druge, čemu ih onda učimo. To su vrednosti koje se malo kada mogu povezati sa ličnim osećajem zadovoljstva Pošto smo na tom planu sasvim podbacili, život se pobrinuo na nas prodrma.
Ako smo zaista dobronamerni, u današnjoj situaciji, naše je da deci nudimo sadržaje, ali i da kažemo da život uvek ima prednost, i da od ponuđenog treba da uzmu koliko mogu. Ako rade, rade za sebe, ako varaju, varaju sebe. Naše je da im to kažemo, i ne samo deci, već i roditeljima koji školska postignuća vrednuju prema ocenama. Sada je trenutak da im objasnimo da ocena nije cilj i svrha učenja, ali i da shvatimo da su životne lekcije mnogo važnije od akademskih.
Vreme je da decu učimo da više poštuju život i prirodu, da misle razumom, a ne osećanjima, da shvate onu narodnu da su čovekov najveći neprijatelj njegove „gladne oči“ i potreba da prisvaja ono što ne zaslužuje .
Sve nedaće ovoga sveta imaju koren su u osećanjima pohlepnih – onih koji ne uspevaju da nahrane svoja osećanja. Mi još nismo dobacili ni do razumevanja da je jedno misliti razumom, a drugo osećanjima. Zato ne razumemo ni da se većina ljudi rukovodi onim što je lepo, a ne onim što je dobro.
Eto zašto priča o opterećenosti učenika, nema baš mnogo smisla. Ako smo ih zatrpali obavezama, a nismo te obaveze učinili smislenim, gore je nego da ništa nismo ponudili. Ako smo ponudili malo, ali uspeli da ih podstaknemo da razmišljaju na način koji do sada nisu koristila, učinili smo puno. Ne dozvolimo da iz ovog iskustva deca izađu, a da ne nauče šta je život.
Ne dozvolimo da insistiranje na tome da se deca dobro osećaju i prikrivanje situacije bude razlog da propuste da nauče ono što će ih voditi celoga života – da nauče da poštuju druge – da na dobar način razumeju socijalnost.
Sada je trenutak da svi naučimo da više poštujemo život i druge ljude, da shvatimo šta je u našim životima bilo pogrešno, pa nam se ovo desilo.
Autor „Kreativne matematike“ Momčilo Stepanović