Pitati decu za mišljenje o svemu NIJE demokratija nego loše roditeljstvo

3 avgusta, 2021

Roditeljstvo se mnogo promenilo u prethodnih nekoliko decenija. Možda još više, promenila se struktura prosečne porodice. Od toga da su deca posmatrana kao članovi porodice bez prava na glas, na želje, na ljutnju, do toga da su za par decenija postala centar univerzuma svojim roditeljima. Centar oko kog se sve ostalo vrti.

Foto: Canva

Velike porodice kakve su nekad postojale gotovo da su iščezle, pa tako sada većina njih nema više od jednog ili dvoje dece, a mnoge porodice i samo jednog roditelja. I to je jedan od razloga zbog kog su deca u centru pažnje svojih roditelja. Ovo se ranije nije dešavalo jer je pažnja morala biti podeljena između petoro, šestoro ili čak više dece, ali i ostalih članova porodice, jer su zajednice u kojima se živelo bile mnogo veće, a uticaj na vaspitanje dece imali su i babe, dede, ujaci, stričevi.

Ako želite da vam deca stoje čvrsto na zemlji, stavite im malo odgovornosti na ramena. – Abigail Van Buren

Ovaj trend, naravno, prisutan je pre svega u srednjoj i višoj klasi i doveo je do još jedne problematične pojave – deca su svojim roditeljima postala statusni simbol. Projekat. Investicija. Prećutno, ali surovo takmičenje čije je dete brže napredovalo, prvo prohodalo ili naučilo neke engleske reči, ima ogroman uticaj na decu, a da roditelji toga uopšte nisu svesni.

Preterana pažnja

Cilj roditeljstva danas je da se “proizvedu” savršena deca. I taj cilj se manifestuje kroz konstantno nadgledanje i planiranje njihovih dnevnih aktivnosti. Ali, kao da to nije dovoljno, sve češće možemo da vidimo situacije u kojima su roditelji, na neki način, isplanirali svojoj deci čitavu budućnost. Ovo nije ništa novo, i naše bake i deke su malo prava glasa imali kada je reč o njihovoj budućnosti, ali postoji jedna bitna razlika. Njima su roditelji planirali budućnost verujući da je to jedini pravi put za njih. Roditelji koji danas deci planiraju budućnost, to uglavnom čine kako bi ostvarili svoje snove.

A istovremeno, roditelji su postali i veoma nesigurni. Plaše se sopstvenog autoriteta. Pokušavaju da svojoj deci budu drugari i “treneri”. Plaše se konflikta sa njima. Plaše sa kako će na decu uticati negativna kritika ili bilo kakvo loše iskustvo. I zato im postavljanje granica tako teško ide.

Pročitajte: Kako dr Rajović svojoj deci postavlja granice?

A deca?

Ovakvo roditeljstvo, kako se čini, daje vrlo slabe rezultate. Ono proizvodi decu koja su nesigurna i bez snage i sposobnosti da se suoče sa teškoćama i preprekama. Ne znaju kako da se ponašaju onda kad počnu da žive u stvarnom svetu i kad shvate da oni, zapravo, nisu centar univerzuma. Ne razumeju kako to da postoje stvari za koje moraju baš mnogo da rade i da se trude da bi ih dobili.

Deca koja su odgojena na ovakvim principima čvrsto veruju da su bolji od drugih. Ali, kad se suoče sa stvarnim svetom, ta slika o sebi se raspršti u milion delića i nađu se u situaciji gde ostatak sveta ne aplaudira svakom njihovom koraku, kao što su očekivali.

Kad odrastu, u odnosima sa drugim ljudima, kao ljubav tumače to što sve njihove hirove podnose bez kritike. I obrnuto – netolerisanje hirova je nedostatak ljubavi, iz njihovog ugla. A duboko u sebi, koliko god jezika da govore i kakve god veštine da su kroz odrastanje razvili, emotivno, duboko u sebi, oni su i dalje deca. 

Pitati decu za mišljenje o svemu

Ma koliko da iskreno verujem u to da decu treba slušati i da treba da imaju pravo glasa, bojim se da su neki roditelji u tome otišli predaleko. Novi stil roditeljstva koji se fokusira na prava deteta da donose i velike odluke koje imaju uticaja na dinamiku cele porodice, stvara nam i ogromne probleme sa autoritetom. Ideja da je dete zapravo odrastao čovek u malom telu izuzetno je štetna. Neki roditelji veruju da bi dete trebalo pitati za mišljenje o svemu što se njega tiče, jer će tako naučiti da donosi odluke i izgraditi autonomiju. A, u stvarnosti, dešava se sasvim suprotno.

Dete od pet ili deset godina, u većini slučajeva, NEMA POJMA šta je najbolje za njega. Ono samo zna šta bi želelo, a te dve stvari vrlo često nisu isto.

Granice koje roditelj postavlja detetu nisu, i ne mogu da budu ograničenja njegove slobode i prepreka njegovom razvoju, sve dok je odnos između deteta i roditelja zdrav. Naprotiv, upravo su te granice ono što čini da se dete oseća sigurno i voljeno. One mu postavljaju okvire u kojima može slobodno da istražuje i uči. Granice, ako su pravilno postavljene, uče decu još jednoj, za život u svetu odraslih vrlo važnoj lekciji – da stvarni svet funkcioniše po svojim uspostavljenim pravilima i da nije dete to koje određuje kako će se svet ponašati, već je zapravo obrnuto.

Njihovo vreme kada će dobiti priliku da menjaju svet tek dolazi. Ali, dok su mali, moraju živeti u skladu sa smernicama u koje veruju njihovi roditelji. Da kažu šta misle, da. Da imaju pravo de se njihovo mišljenje čuje, da. Da se o tome što su rekli razmisli, da. Ali da se o svakoj temi do u beskraj raspravlja ili da se, još gore, mišljenje i želja deteta usvaja nekritički, kako bismo im ulili sigurnost – ne, nikako. Jer postići ćete upravo suprotno. Jer, iako to mnogi nesigurni roditelji ne misle, upravo su jasne granice jedini ispravan put kojim investiraju u budućnost svoje dece.

A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama