„Радим у вртићу у који долази двоипогодишња девојчица која готово сваког дана „плаче без суза“, цмоли. Али заиста, од 9 сати колико са мном проведе, између 5 и 8 сати она плаче, без једне сузе. А чим нешто пође по њеном, она је радосна, пресрећна. Плаче кад прелази из собе у трпезарију, плаче за мамом, плаче кад треба да спава. НИКАД не испушта своје ћебенце, потпуно изгуби контролу кад треба да се изује и жели да буде у јакни све време.
Не спава, али током времена за спавање плаче. Понекад морам да је изведем из собе да би друга деца могла да се одморе. Покушала сам да је питам жели ли да се одмара у главној соби где и ја боравим и то је радосно прихватила. Али је упалило само један дан.
Њени родитељи делују као дивни људи. Баш љубазни и предусретљиви. Али с њом разговарају бебећим гласом. Тако да и она сама тако говори.
Имамо и психолога у вртићу и она каже да је дете практично у непрекидном тантруму и да је то понашање научено – то да кад се претвара да плаче, добија оно што жели. Њена мајка је потврдила да то код куће често јесте случај.
Ја ово дете не могу да учиним срећним. Све што она жели је да буде код куће с мајком (то нам и говори), а психолог каже да је плакање само научен вид манипулације. Саветовала ми је да игноришем и хвалим кад не плаче и кад се лепо понаша, али то је ЈАКО ретко.
Тешко ми је да је гледам такву, а ово је већ 5. недеља адаптације. Многа су деца првих дана била уплашена, плакала и требало им је времена да се опусте. Али до сада су већ сви готово адаптирани и већи део дана заиграни и насмејани. Али она готово никад. Јутрос кад је мајка довела, у 8 сати, рекла је да је уплакана од тренутка кад је устала.
Да ли постоји начин да помогнемо девојчици? Да ли је потребно да оде психијатру или на неку неуролошку процену? Осећам као да све радим погрешно и сваки савет би ми значио.“
Ово што сте прочитали је писмо једне васпитачице чувеној психолошкињи и стручњаку за дечји развој, Janet Lansbury.
А ово је њен одговор забринутој васпитачици:
Потпуно могу да разумем колико је тешко наћи се у таквом положају и дивно је што показујете разумевање за Лилу. Али, извините на мојој искрености, ваш психолог ме јако љути. Лила не манипулише ни вама ни својим родитељима никаквим лажним плакањем. Она ради оно што ради сваки двоипогодишњак и свако дете – труди се, из све снаге, да функционише најбоље што може у окружењу које јој је дато. Мала деца немају ни инстинкт ни вештине потребне да намерно изигравају систем. Она заправо чини оно што може, користећи се оним што има, да се адаптира на тај нови систем.
Наша перцепција, односно начин на који ми видимо децу и њихово понашање су кључна полазна тачка за доношење закључака. Оно што својим очима и умом видимо, одредиће начин на који ћемо реаговати. И то је место на ком ваш психолог толико пуно греши. И не само да греши у процени, већ вас саветује да на ту, такозвану манипулацију детета, реагујете тако што ћете му својом манипулацијом „вратити“! Предлаже вам да се преко мере и неискрено одушевљавате жељеним понашањима и награђујете их, а заборавља да је децу тешко преварити.
Тај приступ можда има смисла ако дресирате пса или радите са лабораторијским пацовима, али Лила је свесно људско биће. Потребно јој је и заслужује да тако буде и третирана.
Потребно јој је да са људима који о њој брину може да изгради ЉУДСКУ везу која, као и све здраве везе, мора почивати на искрености, емпатији и поверењу. Не на манипулацији и дресури.
А сад конкретно, ево неких предлога како да помогнете Лили.
Одмор
Из ваше приче закључујем да Лила има дефицит сна, тако да није чудно што не може да функционише, па ни да се опусти довољно да дремне у вртићу. То се дешава као последица премора. Могуће је да њени родитељи имају потешкоћа да успоставе јасну рутину и границе кад је реч о одласку на спавање. Вероватно им је велики изазов (као и многим другим родитељима) да прихвате Лилина осећања која су им непријатна и дозволе им да се испоље. Зато, како сте напоменули, на сваку назнаку изражавања негативних осећања, реагују како би то престало.
Дакле, за почетак, мислим да сви треба да се фокусирате на то да прихватите њена осећања, а родитељи да јој осигурају довољно сна.
Нормализујте негативна осећања
Не мислим да на било који начин може помоћи то што Лилина осећања процењујете, у смислу искрености. Увек је најбољи одговор да прихватимо и признамо осећања у каквом год облику да се појаве. Да их прихватимо, не да покушамо да их променимо или учинимо да она нестану.
А то не значи да морате сваки пут оставити све што радите и посветити се тешењу детета (осим ако је очигледно повређено). То не значи ни да треба да седнемо уз дете и говоримо умирујућим гласом како би се оно осећало боље. Иако јесте лепо и пожељено да то учинимо онда кад можемо, остављање свега да би се посветила пажња дететовим осећањима му, заправо, показује нашу велику забринутост и ставља његова осећања у центар збивања. Као да је показивање осећања нешто неприродно, уместо да га представимо као нормалан, цикличан ток расположења и осећања.
Уз сву добру вољу и стрпљење које показујете, истина је да ви, заправо, не можете да, како кажете „учините Лилу срећном“. Нико од нас нема такву моћ над неком другом особом. Најбољи пут ка томе је да прихватимо и верујемо у осећања која нам људи показују. Прихватање је најбољи савезник у изградњи сваке везе, па тако и ваше везе с Лилом.
И премда се са вашим психологом не слажем да је Лила манипулативна, ипак бих се сложила са констатацијом да је њено понашање заправо условљено окружењем и начином на који су родитељи реаговали.
Заборавите беспомоћност и помозите јој да верује у себе
Из вашег описа односа Лиле и њених родитеља, чини се да је они, на неки начин, сматрају незрелом. Претпоставила бих да за њу верују да је захтевна, беспомоћна и неко коме увек треба помоћ, а не снажно дете које расте и сваког дана учи нове начине осамостаљивања.
Опет, наша перцепција је велики део целе приче. Она не обликује само наш одговор на понашање детета, већ постаје и оно што дете о себи мисли. Па тако, кад дете видимо као размажено, захтевно, незрело, и дете то о себи почиње да мисли. Чини се да је Лила себе прихватила као такву.
Зато, следећи пут, покушајте да је посматрате као зрело младо биће и реците нешто попут: „Видим да говориш „не“ јер не желиш да мама оде. Баш се с тим не слажеш. Скроз је без везе кад се дешава нешто што нам се не допада, зар не?“ Овакве ствари говорите тако да је охрабрите да осећања изрази без страха, уместо тужно и беспомоћно. Пронађите у њој снажну девојчицу. У сваком детету је, само је треба препознати.
Лила је у одличним рукама и ви је нећете изневерити. У то сам уверена.