Platonovo shvatanje idealne države je usko povezano sa njegovim shvatanjem vaspitanja i obrazovanja. Vapitanje i obrazovanje, koje je pod nadzorom države treba da urođene sposobnosti svakog građanina razvije i oblikuje u potrebna socijalna svojstva – da razvije smisao za zajednicu, za pravednost. Tako je jedan od osnovnih ciljeva države da obezbedi onu slobodu, u kojoj svaki građanin može vršiti onaj posao za koji je najobdareniji i najsposobniji.
Po Platonu svi ljudi nisu jednako sposobni za iste poslove. Zato je nužno da se u državi postavi više staleža. Platon je u svojoj idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su: vladari (filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, robovi. Treći stalež zadržava svoje privatno vlasništvo i proizvodi za celo društvo, a jedan deo svojih proizvoda daje besplatno onima koji će se baviti drugim poslovima – činovnicima, čuvarima, vladarima. Ovaj stalež treba isključiti iz političkog života i upravljanja, jer za to nije sposoban smatra Platon.
Svakodnevni život je pun raznih neprijatnosti, jer ljudi nisu zauzeli svoje pravo mesto u društvu, niti uočavaju dovoljno smisao delovanja. U Platonovoj idealnoj državi, trebalo bi svakom dati pravo mesto prema njegovim prirodnim sposobnostima. Svako će raditi samo jedan određeni posao, koji će odgovarati njegovim sposobnostima, i tako koristiti, i sebi i celini. Da bi se ovo stanje u državi postiglo, treba usmeriti svu pažnju na vaspitanje i obrazovanje, na osnovu čega će se izvršiti selekcija za pojedine funkcije u društvu. Pošto je po Platonu vaspitanje i obrazovanje primarna, najvažnija funkcija države, država preuzima brigu za podmladak time što određuje „koliko se dece ima roditi, ko ih i s kim i kada treba roditi, da bi se dobilo zdravo i krepko pokoljenje“.
Po Platonu vaspitanje i obrazovanje je pod nadzorom države, jer bi pojedinci u kući mogli loše shvatiti smisao celine, pa bi se lako iskvarili. Zato što se vaspitava i obrazuje u mlađim godinama, Platon smatra da treba pregledati dela svih pesnika, a sve ono, što ljude može ili pokvariti, ili u njima razviti neku preteranu nežnost treba izbaciti. Takođe, treba izbaciti mnoga mesta iz Homerovih epova, jer on bogovima pripisuje mnoge loše stvari, pa bi ljudi mogli shvatiti – da sebi mogu dopustiti još gore stvari, jer i bogovi čine razne prestupe. Umetnost treba potpuno odbaciti, jer ta dela ne prikazuju ono bitno, što je ideja, nego oponašaju tek predmet. Platon zadržava samo stvaralačku umetnost, onu koja se rađa iz državotvorne mudrosti.
U vaspitanju i obrazovanju se od prve do treće godine deteta obraća pažnja na telesnu negu, od treće do šeste na redu je pripovedanje mitova, od sedme do desete gimnastika, a od desete do trinaeste čitanje i pisanje. Od četrnaeste do šesnaeste godine se uči pesništvo i muzika, kojoj Platon, kao vaspitnom sredstvu pripisuje poseban značaj. Od šesnaeste do osamnaeste treba se baviti matematikom, astronomijom, a od osamnaeste do dvadesete godine traje ratna obuka. Kada se taj deo vaspitanja i obrazovanja završi, sledi prvi izbor. Država proverava svakog pojedinca, a ispit se vrši nepristrasno i bez obzira na stalež kojem učenik pripada. Tako na primer oni koji ne pokažu sklonost ka umnom radu, ali su hrabri, ostaju u vojničkom staležu i ne napreduju dalje. Oni koji su se pokazali kao najsposobniji produžavaju naučno obrazovanje u sinoptičkom smislu do tridesete godine, kada dolazi drugi izbor, mnogo strožiji od prvog. Manje sposobni idu na činovnička mesta, a mali deo najsposobnijih proučava dijalektiku još pet godina, a onda postaju komandanti do pedesete godine. I oni su tek u pedesetoj godini sposobni da postanu vladari, tj. filozofi. Prema tome filozofi nisu samo teoretičari, nego imaju i veliko praktično životno iskustvo, koje im omogućava da sve dobro vide i odluče.
Vaspitanje i obrazovanje, po Platonu se ne odnosi samo na muškarce, nego i na žene, kojima se, kao i muškarcima, otvaraju iste duhovne mogućnosti, jer i one mogu da učestvuju u ratovanju i vladanju.
Između Platonovih staleža ne postoje ograde, koje pojedinac ne bi svojom ličnom sposobnošću mogao da savlada. Da li će neko postati radnik, vojnik ili arhont, to se ne rešava ni monopolisanjem prilika ni preporukama rođaka. Svako prema sposobnosti pokazanoj na ispitu može iz jednog staleža prelaziti u drugi. Tako na primer, ako se sin zemljoradnika istakne svojom filozofskom ili čuvarskom sposobnošću, državni organi određuju mu filozofsko ili čuvarsko vaspitanje, a ako sin filozofa ili čuvara pokaže zemljoradničku sposobnost, upućuju ga na zemljoradničke poslove.