Manje od 0,1% dece koja se bave sportom postanu profesionalni sportisti, rekao je za naš portal u jednom intervjuu čuveni Andrija Gerić. Ali ima jedna statistika važnija od te. A to je da blizu 100% dece kojoj je sport predstavljen kao igra, kao energija, kao druženje, kao pokret i zabava – ostaju u sportu jer je lepo, ne zato što mora.
”Sport nije samo za one koji odaberu da im to bude karijera. On je i priprema za život kasnije, koju god profesiju dete izabralo. Sport vas priprema za uspeh, rad, istrajnost u svim oblastima života.” – kazao nam je tom prilikom Andrija Gerić.
Možda će baš vaše dete biti taj 1 u 1000 koji će postati profesionalni sportista. Ali je verovatnije da neće. To, ipak, ne znači da kao roditelji treba da odustanemo od ideje da naša deca ostanu u sportu, da izaberu svoj put, svoj klub, svoja takmičenja (ako ih žele) i izgrade jedan dodatni svet pored škole i porodice.
Plazma Sportske igre mladih, kao najveća manifestacija amaterskog sporta u Evropi, već tri decenije deci i mladima pružaju mogućnost da se potpuno besplatno oprobaju u različitim sportovima, bez obzira na prethodno iskustvo. Kroz igru, druženje i sport, deca imaju priliku da uživaju u zajedničkom takmičenju, razvijaju sportski duh i možda upravo kroz Igre otkriju sport koji im najviše odgovara.
Igre se održavaju širom regiona i, osim što svim učesnicima pružaju jednake prilike i brišu granice između „muških“ i „ženskih“ sportova, povezuju decu iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Slovenije i Severne Makedonije.
A kako deca biraju sport?
Sportska psihologija već decenijama dokumentuje ono što iskusni treneri znaju iz prakse — deca ne ulaze u sport zbog talenta, niti ostaju u njemu zbog pobeda. Ostaju zbog ljudi i zbog toga kako se osećaju kada dođu na trening. Dete koje ima drugare u timu dolazi na trening čak i kada mu se ne igra. Dete koje se oseća usamljeno na terenu napušta klub, pa čak i sport i onda kada je objektivno dobro u tome što je izabralo. Osećaj pripadanja je ubedljivo najvažniji i ima prednost nad svim onim što mi odrasli možda smatramo važnijim poput tehnike, takmičenja, medalja.
Odmah iza pripadanja je osećaj da napreduješ. Važnije od pobede je onaj osećaj kad znaš da si bolji nego juče. Taj trenutak kada nešto što nije išlo odjednom pođe za rukom — šut iz kornera, preskok, zaranjanje bez panike — deluje kao gorivo. Deca opisuju te trenutke s puno radosti, čak i kad o sportu inače ne govore mnogo.
Treći element je autonomija. Deca koja su imala makar malo izbora — ovaj sport, a ne onaj; ovaj trener, a ne drugi; ovaj termin — ostaju duže i ulažu više. Nije reč o tome da dete treba da odluči sve samo, već o tome da oseća da ga niko nije silom gurnuo u nešto što mu je namenjeno.
Kako deca gube motiv
Miroslav Todić, atletski trener iz Novog Sada sa dvadeset godina iskustva u radu s decom, kaže da mu je najteže kada roditelji dovode decu s već formiranim očekivanjima: „Čim počnemo da merimo, poredimo i rangiramo sedmogodišnjake, gubimo ih. Ne fizički — oni dođu na trening. Ali iznutra, psihološki — već su negde drugde.“
Poređenje s drugom decom verovatno je najčešći nesvesni demotivator. Nije uvek direktno — retko koji roditelj će reći „ti si lošiji od Marka“. Ali „vidi kako Marko trči“ ili „nisi ti za to kao on“ prenose istu poruku, samo uvijenu u oblandu. Ali oblanda ne menja ništa.
Uz poređenje, tu je i podela sporta po polu — možda najdublje ukorenjena a najmanje se o njoj govori. Devojčice koje hoće da treniraju fudbal ili rvanje, dečaci koji žele balet ili ritmičku gimnastiku — svi oni nailaze na isti zid: ne uvek zabrane, ali podsmehe, čuđenje, pitanje „zašto baš to?“ Ta pitanja ne moraju biti zlobna da bi bila štetna. Dovoljna su.
„Roditelji ne rade to namerno, ali deca su izuzetno osetljiva na poruke o tome gde ‘prirodno’ spadaju“, kaže dr Marković. „Ako dete jednom čuje da ‘džudo nije za devojčice’, ili da ‘ples nije za dečake’, ona internalizuju tu granicu kao svoju. I prestaju da probaju.“
S tom idejom, da deca dobiju priliku da se oprobaju u raznim vrstama sporta, bez obzira na pol i iskustvo, nastala je i postoji već 30 godina, najveća manifestacija za amaterski sport u Evropi, Plazma Sportske igre mladih.
Ovo je zasigurno najveća amaterska sportska manifestacija za decu i mlade u regionu i ove godine komuniciraju kampanju Jednaki u sportu — i sam naziv govori o čemu se radi. Ne o jednakim rezultatima, niti jednakim talentima, nego o jednakom pravu na ulazak na teren.
Plazma sportske igre se odvijaju u čitavom regionu i pružaju deci i mladima mogućnost da, potpuno besplatno, učestvuju u profesionalno organizovanim takmičenjima u 10 sportskih disciplina – mali fudbal, basket 3×3, rukomet, odbojka, odbojka na pesku, tenis, stoni tenis, šahu, trka na 60m pa čak i “Između dve vatre”.
Najvažnije od svega je da mogu učestvovati SVI, bez obzira na to da li se bave sportom u kom žele da se takmiče.
”Cilj Igara je da naši budući naraštaji kroz sport, upoznaju sebe ali i druge, steknu samopouzdanje, pokažu vrline, usvoje pravilne životne navike i steknu prijatelje za ceo život.” – kažu nam iz organizacije Plazma sportskih igara.
A sve je počelo još 1996. godine, kada su organizovane prve Sportske igre mladih u Hrvatskoj. Ideja je rasla i takmičenje je postalo najveći amaterski sportski događaj u ovom delu Evrope. Tokom 30 godina organizacije u Hrvatskoj, 13 godina u Srbiji, 16 godina u Bosni i Hercegovini, tri godine u Sloveniji i od ove godine u Severnoj Makedoniji, na Plazma Sportskim igrama mladih učestvovalo je više od 3.869.000 dece i mladih.
Plazma Sportske igre mladih se organizuju pod pokroviteljstvom Međunarodnog olimpijskog komiteta i UEFA-e (Evropska fudbalska federacija). Podršku Igrama daju i eminentna imena iz sportskog i političkog života. Ambasadori Igara su, među ostalim imenima, i Aleksandar Čeferin, predsednik UEFA, Naser Al-Kelaifi, predsednik PSŽ-a, sportisti Luka Modrić, Predrag Mijatović, Slaven Bilić, Nemanja Matić, Nemanja Vidić, Željko Obradović, Karl-Hajnc Rumenige i mnogi drugi.