Мање од 0,1% деце која се баве спортом постану професионални спортисти, рекао је за наш портал у једном интервјуу чувени Андрија Герић. Али има једна статистика важнија од те. А то је да близу 100% деце којој је спорт представљен као игра, као енергија, као дружење, као покрет и забава – остају у спорту јер је лепо, не зато што мора.
”Спорт није само за оне који одаберу да им то буде каријера. Он је и припрема за живот касније, коју год професију дете изабрало. Спорт вас припрема за успех, рад, истрајност у свим областима живота.” – казао нам је том приликом Андрија Герић.
Можда ће баш ваше дете бити тај 1 у 1000 који ће постати професионални спортиста. Али је вероватније да неће. То, ипак, не значи да као родитељи треба да одустанемо од идеје да наша деца остану у спорту, да изаберу свој пут, свој клуб, своја такмичења (ако их желе) и изграде један додатни свет поред школе и породице.
Плазма Спортске игре младих, као највећа манифестација аматерског спорта у Европи, већ три деценије деци и младима пружају могућност да се потпуно бесплатно опробају у различитим спортовима, без обзира на претходно искуство. Кроз игру, дружење и спорт, деца имају прилику да уживају у заједничком такмичењу, развијају спортски дух и можда управо кроз Игре открију спорт који им највише одговара.
Игре се одржавају широм региона и, осим што свим учесницима пружају једнаке прилике и бришу границе између „мушких“ и „женских“ спортова, повезују децу из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Словеније и Северне Македоније.
А како деца бирају спорт?
Спортска психологија већ деценијама документује оно што искусни тренери знају из праксе — деца не улазе у спорт због талента, нити остају у њему због победа. Остају због људи и због тога како се осећају када дођу на тренинг. Дете које има другаре у тиму долази на тренинг чак и када му се не игра. Дете које се осећа усамљено на терену напушта клуб, па чак и спорт и онда када је објективно добро у томе што је изабрало. Осећај припадања је убедљиво најважнији и има предност над свим оним што ми одрасли можда сматрамо важнијим попут технике, такмичења, медаља.
Одмах иза припадања је осећај да напредујеш. Важније од победе је онај осећај кад знаш да си бољи него јуче. Тај тренутак када нешто што није ишло одједном пође за руком — шут из корнера, прескок, зарањање без панике — делује као гориво. Деца описују те тренутке с пуно радости, чак и кад о спорту иначе не говоре много.
Трећи елемент је аутономија. Деца која су имала макар мало избора — овај спорт, а не онај; овај тренер, а не други; овај термин — остају дуже и улажу више. Није реч о томе да дете треба да одлучи све само, већ о томе да осећа да га нико није силом гурнуо у нешто што му је намењено.
Како деца губе мотив
Мирослав Тодић, атлетски тренер из Новог Сада са двадесет година искуства у раду с децом, каже да му је најтеже када родитељи доводе децу с већ формираним очекивањима: „Чим почнемо да меримо, поредимо и рангирамо седмогодишњаке, губимо их. Не физички — они дођу на тренинг. Али изнутра, психолошки — већ су негде другде.“
Поређење с другом децом вероватно је најчешћи несвесни демотиватор. Није увек директно — ретко који родитељ ће рећи „ти си лошији од Марка“. Али „види како Марко трчи“ или „ниси ти за то као он“ преносе исту поруку, само увијену у обланду. Али обланда не мења ништа.
Уз поређење, ту је и подела спорта по полу — можда најдубље укорењена а најмање се о њој говори. Девојчице које хоће да тренирају фудбал или рвање, дечаци који желе балет или ритмичку гимнастику — сви они наилазе на исти зид: не увек забране, али подсмехе, чуђење, питање „зашто баш то?“ Та питања не морају бити злобна да би била штетна. Довољна су.
„Родитељи не раде то намерно, али деца су изузетно осетљива на поруке о томе где ‘природно’ спадају“, каже др Марковић. „Ако дете једном чује да ‘џудо није за девојчице’, или да ‘плес није за дечаке’, она интернализују ту границу као своју. И престају да пробају.“
С том идејом, да деца добију прилику да се опробају у разним врстама спорта, без обзира на пол и искуство, настала је и постоји већ 30 година, највећа манифестација за аматерски спорт у Европи, Плазма Спортске игре младих.
Ово је засигурно највећа аматерска спортска манифестација за децу и младе у региону и ове године комуницирају кампању Једнаки у спорту — и сам назив говори о чему се ради. Не о једнаким резултатима, нити једнаким талентима, него о једнаком праву на улазак на терен.
Плазма спортске игре се одвијају у читавом региону и пружају деци и младима могућност да, потпуно бесплатно, учествују у професионално организованим такмичењима у 10 спортских дисциплина – мали фудбал, баскет 3×3, рукомет, одбојка, одбојка на песку, тенис, стони тенис, шаху, трка на 60м па чак и “Између две ватре”.
Најважније од свега је да могу учествовати СВИ, без обзира на то да ли се баве спортом у ком желе да се такмиче.
”Циљ Игара је да наши будући нараштаји кроз спорт, упознају себе али и друге, стекну самопоуздање, покажу врлине, усвоје правилне животне навике и стекну пријатеље за цео живот.” – кажу нам из организације Плазма спортских игара.
А све је почело још 1996. године, када су организоване прве Спортске игре младих у Хрватској. Идеја је расла и такмичење је постало највећи аматерски спортски догађај у овом делу Европе. Током 30 година организације у Хрватској, 13 година у Србији, 16 година у Босни и Херцеговини, три године у Словенији и од ове године у Северној Македонији, на Плазма Спортским играма младих учествовало је више од 3.869.000 деце и младих.
Плазма Спортске игре младих се организују под покровитељством Међународног олимпијског комитета и УЕФА-е (Европска фудбалска федерација). Подршку Играма дају и еминентна имена из спортског и политичког живота. Амбасадори Игара су, међу осталим именима, и Александар Чеферин, председник УЕФА, Насер Ал-Келаифи, председник ПСЖ-а, спортисти Лука Модрић, Предраг Мијатовић, Славен Билић, Немања Матић, Немања Видић, Жељко Обрадовић, Карл-Хајнц Румениге и многи други.