Plenum nastavnika Desete gimnazije: Pozivamo sve roditelje i učenike da ne pristaju na veštačke i zlonamerne podele koje im se nameću

Plenum Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“, koji čine nastavnici i stručni saradnici u obustavi rada, obratio se pismom učenicima i njihovim roditeljima, u kome su, između ostalog, poručili da ne pristaju da im se nametne odgovornost za opasnost da učenici izgube školsku godinu.

Njihovo pismo prenosimo u celosti:

”U proteklom periodu u javnom diskursu se učestalo rabi pojam odgovornosti. Svi pozivaju na nju, ali malo ko bi suštinski da je preuzme. Upravo su najglasniji oni koji ne bi da budu odgovorni, ali bi vrlo rado i često nasilno tu odgovonost prebacili na drugoga. Zapitali smo se kako je došlo do toga da se u prosvetnom sistemu sva odgovornost prebaci na nastavnike, i to na nastavnike u obustavi. Zato smatramo da je važno da se pre svega obratimo roditeljima i učenicima, a onda i sveukupnoj javnosti koja svakodnevno pristaje da prerađuje temu ugroženosti i gubitka školske godine.

Naše istrajavnje u borbi obustavom nastave nije odraz nedostatka brige za učenike niti odsustvo odgovornosti. Mi istrajavamo uprokos tome što brinemo i odbijamo da nam se nametne odgovornost koju smo, nažalost, uvek zdušno prihvatali, a nikako nije bila naša. Dozvolili smo da budemo odgovorni za sve loše u obrazovnom sistemu, a da stidljivo prihvatamo sporadične pohvale za ono što je dobro, ostavljajući iza sebe godine nenametljive borbe, pod okriljem korumpiranih sindikata i diskriminatornog i zastarelog Zakona o štrajku. Tako je borba postala osuđena na propast, a sistem se osnažio u svojoj rigidnosti i besmislenosti. Tom sistemu odgovara metoda zavadi pa vladaj pa je zavadio nastavnike sa učenicima i roditeljima, kolege sa kolegama, visoko obrazovanje sa srednjim i osnovnim… i dođosmo do toga da se nađemo u krivičnom zakonu naspram roditelja i učenika. Naši sindikati i vlast to predstaviše kao ogroman uspeh i bez rasprave usvojiše u Parlamentu. Neki od nas poradovaše se na sam pomen uspeha, a neki se zapitaše: „Zar mi radimo sa kriminalcima da bi nas krivični zakon od njih čuvao? I tako, već obnevideli od svega, anestezirani posle nesreće u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni, a već odavno opruženi na patosu posle izmaknute stolice, dočekasmo 1. novembar.

Ne znamo kako iko posle svega može da se zapita zašto su studenti blokirali nastavu, zašto su ih naši đaci vrlo brzo prepoznali kao svoje uzore i sami blokirali nastavu i na kraju zašto su je, očekivano sa zakašnjenjem, i nastavnici obustavili. Kada se u velikom broju glava razjasnilo da treba početi borbu, ostalo je neizvesno dokle će ona trajati pa je sistem odmah prepoznao da je ta neizvesnost efikasno oružje da se nastavnici u obustavi proglase neradnicima i prebaci im se odgovornost za ugroženost i eventualnu propast školske godine. Ne pristajemo da po ko zna koji put preuzmemo tuđu odgovornost.

Naša borba neophodna je i velika, lekovita je baš zato što je pokazala zajedništvo svih učesnika obrazovnog procesa – učenika, roditelja i nastavnika. Zato pozivamo sve roditelje i učenike da ne pristaju na veštačke i zlonamerne podele koje im se nameću. Ne postoje ovi i oni roditelji koji treba da se gledaju preko policijskog kordona, ne postoje ovi i oni učenici. Svako od vas zna koliko je strepeo i trpeo nepravdu  sistema.

Ovo je broba za svakog učenika kojem je objašnjeno da treba da teži osrednjosti, da ne štrči u hodniku i učionici, za učenika koji trpi uvrede i poniženja jer mu je predstavljeno da je sam kriv za to. Borba je i za darovitog učenika kome se ne dozvoljava da razvije svoje talente jer mora da ispuni formu radi nje same, i za učenika kojem je potrebna podrška, ali je izostala jer su sredstva za nju preusmerena u nečije džepove. Borimo se i za učenika sportistu koji je prinuđen da bira između časova i treninga… Lista je podugačka i svako dete će u njoj pronaći svoj redni broj, jer to i jeste cilj, rigidnog sistema, da učenik bude samo broj.

Naša borba je i roditeljska borba, jer znamo da roditelji strepe kada pošalju svoju decu u školu, a ne bi smelo da bude tako. U obrazovnom sistemu mera uspeha postala je mogućnost da se što brže ode na školovanje u inostranstvo, kako se nikada ne bi vratilo. Mera uspeha je da se sa što manje truda postignu odlične ocene i da učenik nauči da se snađe, a ne da uči i da se razvija. U takvom sistemu deca se ne šalju u školu sa užinom u rancu, već sa pametnim satom, telefonom, lokatorom, aplikacijama za snimanje i prisluškivanje i raznom drugom špijunskom opremom koja roditelju daje privid siguronosti i kontrole. Tu nema mesta za drugarstvo i empatiju, već samo za rivalstvo, podele i nerazumevanje.

Kada smo se konačno ohrabili da se zaustavimo i opomenemo na sve rečeno, kako iko može da očekuje da se poslušno vratimo negovanju dosadašnjeg sistema. Ako bismo to učinili, onda bismo suštinski bili neodgovorni i izneverili naše učenike koji su pokazali najveću moguću zrelost.

Ponavljamo, ne pristajemo da nam se nametne odgovornost za opasnost da učenici izgube školsku godinu. Ne pristajemo da pišemo besmislene planove nadoknade i ozbiljno pričamo o njima,  beskrajno licitaramo brojevima i datumima i tražimo od onih koji to čine, a neki čak veruju da govore u naše ime, da prestanu sa tim jer je i to oblik manipulacije i zastrašivanja. Ne pristajemo da iznova i iznova odgovaramo na pitanje „kada će se nastava noramalizovati“. Mi za to nismo ni nadležni, ni odgovorni, a jesu oni koji sede u Ministarstvu prosvete i školskim upravama, koji su za ova dva i po meseca obustave nastave i drugih oblika protesta umeli isključivo da prete, oduzimaju plate i iznose uvrede. Prosvetni sistem je izgleda jedini za koji niko od nadležnih ne bi da bude nadležan ni za šta osim za represiju. Tako nikada ne dobismo nikakav odgovor na naše zahteve  i pitamo se da li ih je iko i pročitao.

Ministarstvo neće da se bavi neformalnim grupama, već insistira na zakonitosti „reprezentativnih“ sindikata, ali odbija da preispita njihovu reprezentativnost, ne samo u smislu broja već i stvarne sindikalne borbe.

Zahtevi nastavnika jesu artikulisani kroz neformalne grupe i udruženja, ali su u svakom smislu reprezentativni i odgovorno tvrdimo da iza njih stoji većina zaposlenih u prosveti. Nadležni ne bi smeli da ih ignorišu. Zato tražimo od celokupne javnosti da nam više ne upućuje pitanja za koja nismo nadležni ni odgovorni i da ih intezivno preusmeri ka onima koji jesu. U vezi sa tim opominjemo da zakoni obavezuju Ministarstvo prosvete da štiti učenike od diskriminiacije i da je prevenira, a činjenica je da su mnogi učenici njihovim nečinjenjem ili neadekvatnim postupanjem stavljeni u nepovoljan položaj i da je nasilno i samo formalno uspostavljanje nastave ništa drugo do prikrivanje te diskriminacije. Roditelji, imate ljudsku i zakonsku obavezu da svoju decu štitite od diskriminacije i tako od Ministarstva prosvete zatražite hitne korake kojima bi se obezbedila izvesnost i jednakost u nastavku i završetku ove i svih budućih školskih godina. Upućivanje takvog zahteva je vaša odgovornost.

Plenum Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“