Почео је распуст, мала матура још траје, страсти почињу да се стишавају. Звоно за разлаз је писнуло и све што је било, полако се заборавља. Насиље које се десило на самом крају школске године, али и оно које латентно виси у ваздуху, окачено је на чивилук и чекаће нови повод да се о њему размишља. Али, понеки коментар се чује, мада благо и успут, више да се нешто каже, него да заиста остави трага, као кад вам неко из кола у покрету довикне пар речи, па се оне растворе у ваздуху и буци града.
Тако изгледа и последња изјава министарке просвете у вези са овом темом. Она је рекла да је министарство свесно ризика коме се наставници излажу на крају школске године. Тада је за њих опасност највећа, па ће бити забрањено да у тим кризним недељама обављају разговоре са родитељима насамо, очи у очи, један на један.
Сигурна сам да ова изјава није ни једног наставника ни обрадовала, ни охрабрила, ни утешила. Само га је додатно понизила.
Мене је кисело насмејала, осећала сам се као болесник кога тапшу по рамену и говоре му да ће све то само проћи, без лека и мелема, теше га, па безбрижно оду кући сматрајући да су своју дужност испунили. А онда сам се сетила једног догађаја…некако се наметнуо…
Камповала сам на Дунаву са породицом једне другарице. Троје одраслих, двоје деце. Шаторе смо поставили на обали у тополовој шуми. Хладовина, мирис реке, сами и слободни. А онда је једне вечери почела јака киша. Добовало је по платненом крову као да лежимо испод надвожњака прометног аутопута, а онда је почео јак ветар и далека потмула грмљавина. Уплашени, размотрили смо опције. Ветар може скршити крта стабла тополе, треба изаћи из шуме. Али, иза чека пуста ливада где ћемо бити мета громовима. До села не можемо јер је малена ћуприја преко канала сигурно потопљена. Дакле, сели смо у кола и паркирали их на ободу шуме чекајући да видимо шта ће надвладати, ветар или муње.
У најцрњем мраку, полусмрзнути, док је олуја кидала небо, а Дунав свлачио громове, присетили смо се свих закона физике. Били смо само тачкица, немоћни пред силом природе која је могла да нас збрише без трага и кајања. Као кад убијемо мрава, јер нас нервира што баш туда мили. Ето, тако. И сваки минут је био вечност, а трајало је добра два сата. Више пута смо померали кола, час мало према ливади, час мало у шуму. Свако померање је пратила жустра расправа зашто је баш тај потез неопходан.
А онда се све смирило. Вратили смо се до шатора који су, за дивно чудо, били потпуно суви унутра. Све остављене ствари сачуване.
Када је свануло, било је то најбистрије јутро које сам у животу видела. Нико не би поверовао у ужас који се у току ноћи дешавао без поузданих сведока, а пошто смо ми били кампери аматери, сви су сматрали да је наша прича помало пренадувана.
Истоветно се дешава са нашим министарством и припадајућом просветом. У свом балону шета се она кроз громове и олују, мисли да зна све законе, не додирује оштре ивице кавеза, али не може да одлучи која јој улога највише одговара, па се воза лево и десно, горе и доле. Док је муњевито и ветровито, док вихор носи, виче се, предлаже, преговара, али кад све прође, нико не може да верује ни где је био, ни зашто је то нешто рекао, ни да ли је све то и било тако драматично, или смо се само превише потресли јер смо навикли на комфор. Вратимо се у свој оскудни свет који је остао миран и сигуран, мали, али сачуван, па будемо срећни. А утом почне и распуст када се заборави и име улице у којој школа постоји.
И тако до нове олује, до нових незнања, до следећег запрепашћења над стварношћу коју живимо, до наредног наговештаја да је балон пред пуцањем. А олује су ћудљиве. Никада се не зна која ће бити наша, када ће нас убацити у вртлог и треснути о земљу.
Наше министарство не види кретања у атмосфери током године. Не увиђа трајне узроке промене друштвене климе, притисак који постаје толико велики да подиже ниво воде у нашем потпалубљу скоро до границе дисања. Не увиђа, или не зна шта са тим да ради, па се сетило спасоносног решења. Када се брод олупа и израубује током године, они ће му отворити чеп да пара испишти и придружити реморкера да их извуче на обалу.
Срећан нам распуст! Мирно нам море!
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца