Nevena Lovrinčević, klinički psiholog, autor brojnih seminara za vaspitače, nekoliko priručnika za roditelje, objavila je nedavno u saradnji sa Kreativnim centrom priručnik za vaspitače pod nazivom „Efikasna komunikacija u vrtiću“. U ovoj knjizi ona odgovara upravo na ona pitanja koja joj vaspitači na seminarima najčešće postavljaju (knjigu možete prelistati OVDE). Sada, kada je u vrtićima na testu mnogo toga – izdržljivost, strpljenje, disciplina, pa i zdravlje, ovakva knjiga može i te kako koristiti vaspitačima, kako bi prevazišli krizni period. Zato nam je Kreativni centar ustupio tri primerka koje ćemo pokloniti vaspitačima. Da biste osvojili svoj primerak, potrebno je da sutra, 7.5. tačno u podne, pošaljete mejl na office@zelenaucionica.com. Prva tri vaspitača koji pošalju mejl sa svojim podacima nagradićemo po jednim primerkom priručnika. Mejlove koji stignu pre 12 nećemo uzeti u obzir.
S obzirom na to da priručnik (o kom smo s autorom već razgovarali) odgovara na neka pitanja koja se tiču svakodnevnih izazova s kojima se suočavaju vaspitači, zamolili smo Nevenu Lovrinčević da nam pomogne da rešimo neke nedoumice vezane upravo za ovaj period privikavanja na nove okolnosti.
Jedan od strahova koji ovih dana oseća svaki vaspitač sigurno se tiče pitanja – da li će uspeti da zaštiti sebe i decu? Kako se izboriti sa osećajem odgovornosti koji nosi polazak u vrtiće?
– Moj odgovor na to pitanje je isti kao i u mnogim drugim sličnim situacijama: to niko ne zna, ali niko i ne očekuje da zaštita bude sigurna i potpuna. Najviše što svako može da uradi u ovakvoj situaciji jeste da uradi najbolje što može: da se pridržava u meri u kojoj je to moguće saveta o zaštiti. Stopostotne garancije o zaštiti niti ima niti je iko može tražiti.
Vaspitači se pitaju i kako savladati strah i kako da ih on ne blokira u svakodnevnom radu?
Strah je potpuno normalna reakcija u situaciji u kojoj smo. Pogotovo u početku, kada vrtići krenu s radom, može biti strepnje i straha. U toj situaciji može biti veoma korisno ako se temeljno upoznamo sa praktičnim procedurama koje su propisane i ako ih se čvrsto pridržavamo. Treba razmenjivati i iskustva sa kolegama i potražiti podršku i od rukovodećih struktura, ako je potrebno. Ali strukturisano vreme i procedure olakšaće adaptaciju na nove uslove rada. Tek ako strah dobija blokirajući i preplavljujući karakter, usled koga nismo u stanju da funkcionišemo, treba potražiti stručnu pomoć.
Kako decu brzo, efikasno prilagoditi na „nova“ pravila i način igre sa vršnjacima a da niko ne naruši tu čuvenu distancu od dva metra?
Prvo, ne treba imati očekivanja o “brzom i efikasnom” prilagođavanju. Situacija u kojoj se nalazimo je takva da je u novijoj istoriji nije bilo. Sasvim je normalno da se svi segmenti društvenog i ličnog funkcionisanja prilagođavaju. Ali tempom koji ne mora biti “brz i efikasan” već najbolji koji je pod određenim okolnostima moguć. Ne treba imati prevelika očekivanja od sebe u tom smislu. Akcenat treba staviti, kao što je i u uputstvima ministarstva i dato, na zaoštreniji pristup u održavanju higijene.
Dakle, češće i temeljnije pranje ruku (na primer, temeljnije, duže pranje ruku se može izvesti i uz igru: da se ruke peru i da se u isto vreme peva prva strofa pesmice Danas nam je divan dan… i da se ruke peru sve vreme dok se prva strofa ne završi). Što se tiče socijalne distance niko, sigurna sam ne očekuje, da deca drže distance na isti način kao odrasle osobe. Da će da se zatrče jedni prema drugima? Sigurno hoće. I tu ne treba reagovati uplašeno i nervozno. Prilikom sedenja za stolovima najbolje je stolice razmestiti na potrebnu udaljenost. Tokom igre treba birati igre u kojima je logično u igri da deca nisu jako blizu jedni drugima. Budite maštoviti i konsultujte se sa kolegama: koje bi to igre mogle biti.
Ali potpunu zaštitu u smislu držanja distance od dva metra sve vreme sigurno neće biti moguće sprovoditi. I ne treba se tim aspektom opterećivati. Usmerite se na ono što možete da kontrolišete: pažljivo održavanje higijene, pomno praćenje zdravstvenog stanja dece, u smislu ako neko dete deluje bolesno treba ga odmah izolovati i pozvati roditelje.
Kako da se postavi vaspitač ako roditelj ne poštuje propise?
Ovo uopšte nije otvoreno za tumačenja i diskusije. Ni za milimetar ne popuštajte. Pravila niste postavili vi, već u veoma ozbiljnoj situaciji nadležno Ministarstvo i vaša ustanova i tačka. Nemojte se objašnjavati, pravdati, moliti… NIŠTA od toga. Nemojte trošiti svoju energiju na to. Potrebno je da roditelji pre dolaska budu tačno upoznati sa dve stvari:
1. šta su oni obavezni da urade i
2. kako izgledaju nova pravila koja sprovodite u vrtiću.
Bilo kakva izuzeća od toga sa njihove strane su neprihvatljiva. Ako se sa bilo čim ne slažu ili bi da polemišu, ne upuštajte se u to, recite da su pravila jasna i da važe za sve a da se za dodatna objašnjenja obrate rukovodostvu vrtića. Pravila su tačno takva kakva su i tačka.
Šta raditi da se deci olakša ovaj period kada će imati mnoga ograničenja?
Svaka kriza je ujedno i šansa za razvoj (mada nam ne izgleda uvek tako). Pronađite igre sa decom koje će biti što više prilagođene situaciji, razgovarajte sa decom o osećanjima, o tome kako oni vide tu situaciju u kojoj smo, ne predstavljajući je tragično. Jer i u životu nam je tako: nekada nam je lepo, nekada imamo teškoće, ali sve je to potpuno normalno. I te teškoće će jednog dana biti iza nas, a mi ćemo se osećati jače jer smo ih prevazišli.
Kako pobediti brigu za sopstveno zdravlje s obzirom na povratak u kolektive?
Kao što sam već rekla – strahovi su normalni u ovoj situaciji. Kako su se navikli na nove uslove i vremenom osnažili zdravstveni radnici, pripadnici vojske i policije, ali i kasiri u prodavnicama, čistači, vozači… tako će se i vaspitači vremenom prilagoditi novim uslovima života i nekoj našoj novoj normalnosti. Čovek ima veliku moć prilagođavanja različitim, pa i drastičnim promenama koje mu se dešavaju. Prvi korak u adaptaciji je prihvatanje realnosti takvom kakva je. Ne da pokušavamo da realnost prilagodimo sebi, jer to nećemo moći, ali da sebe i svoje ponašanje prilagodimo na način da brinemo o sebi i onima oko sebe, to možemo.
Intervju vodila: A. Cvjetić