Jednom se jedan čovek naljutio na svoju trogodišnju ćerku jer je potrošila rolnu zlatnog papira za pakovanje poklona. Novca je bilo malo i oca je nazljutilo to što je malo dete pokušalo tim papirom da ukrasi kutiju koju je stavila ispod jelke.
Sledećeg jutra, devojčica je uzela upakovanu kutiju i rekla: „Ovo je za tebe, tata.“ Njemu je bilo neprijatno zbog jučerašnje preterane reakcije, pa je poklon počeo s osmehom da otvara. Međutim, kad je otvorio kutiju i video da je prazna, njegov bes se ponovno rasplamsao.
Viknuo je na nju: „Zar ne znaš da kad nekome daješ poklon, u njemu bi trebalo da bude nečega?“
„Ali, tata, kutija nije prazna. Slala sam poljupce u nju dok se nije napunila. Sve je za tebe, tata“, odgovori mu devojčica sa suzama u očima.
Otac je bio slomljen. Stavio je ruke oko svoje malene devojčice i molio je da mu oprosti. Priča se da je čovek tu kutiju držao pored svog kreveta mnogo godina nakon ovog događaja i kada god bi se osećao obeshrabrenim, iz nje bi izvadio imaginarni poljubac i setio se ljubavi deteta koje ga je tu stavilo.
U vrlo stvarnom smislu, svaki čovek je dobio zlatnu kutiju prepunu bezuslovne ljubavi i poljubaca naše dece, roditelja, prijatelja, porodice. Na ovom svetu ne postoji ništa dragocenije od toga.