Швајцарски истраживач историје детињства Ремо Ларго након тридесет година рада дошао је до радикалног закључка да дете не смемо да учимо нечему за шта оно још није спремно. Његова истраживања јасно показују да дете може да научи само оно што је за њега разумљиво.
Постоје деца која се након обданишта брзо навикну на школски живот. У овом периоду родитељи би требало да им буду највећа подршка. Прелазак из вртића у школу има за децу посебну драж. Учитељи морају да буду свесни тога колико су деца различита и да подстичу њихову самосталност. Родитељи би такође требало да буду сконцентрисани на дечје, а не на своје потребе.
Сваке године изнова ме задиви прослава за ђаке прваке, у школи у којој предајем.
У недостатку веће свечане сале ова прослава одржава се у лепом школском дворишту. За ђаке прваке и њихове родитеље поставили смо клупе у самом дворишту. Свечаност почиње изласком деветоро ученика на позорницу који играју разне игре, између осталог и полонезу. Ученици се врте, праве лукове, спирале и стају у ред држећи се за руке. На крају игре образују велики круг. Лакоћа с којом ученици плешу без помоћи одраслих оставља нас без речи и изазива радост у родитељима. Ученици затим рецитују песму о води, која у облику водене паре одлази у атмосферу и ствара облаке, а затим се у виду кише опет враћа на земљу: „Облаци стварају снег и кишу…“ На средини позорнице налази се мало дрво у саксији (дрво генерације), које деца треба да залију. Оно ће се првог школског дана засадити у школском дворишту. Свака генерација има своје дрво. Након дечје игре и рецитовања родитељима се обраћа директор школе који каже: Живот у школи сличан је овом дечјем плесу. Деца ће се у школи осећати срећно као и у овом плесу, зато што ће заједничким снагама решавати тешке задатке. На крају прославе деца се упознају са својим другарима из одељења и са њима улазе у школу.
Родитељи и деца изузетно озбиљно схватају почетак школског периода. Сваки родитељ зна да деца у школи уче оно што ће им бити од велике користи у каснијем животу. Често родитеље чујемо како кажу: у школи почиње сурова страна живота. Том реченицом родитељи не мисле само на неизбежне домаће задатке, већ и на следеће: у овом периоду сазнајемо да ли се дете пре поласка у школу здраво развијало и колико је васпитни стил родитеља био успешан. Сада су у центру пажње дечје способности.„Како ће учитељ оценити наше дете?“ Родитељи често постављају то питање, зато што знају да се у школи тестирају и њихове васпитне способности.
Нема никаквог смисла називати ђаке прваке почетницима у учењу. Врло добро знамо да деца највише науче у периоду пре поласка у школу, као и да тада изграђују најважније личне особине. Дете се суочава с чињеницом да у школи мора да буде самостално, да ће га учитељ оцењивати и поредити са осталим ученицима.
При првом сусрету са новим ђацима учитељи треба да буду свесни тога да је свако дете различито. Поред физичког изгледа, деца истог годишта немају једнако развијену моторику или једнако развијени говор. Дечја креативност такође је различита, као и њихово социјално понашање. Дакле, ђаци прваци разликују се по много чему.
На лични успех детета утичу способности које развија током живота. Млађа деца лако се навикавају на школске обавезе. Она лако савладавају свакодневне задатке. Такође се лако навикавају да понављају и увежбавају оно што су научила у школи. Као што смо већ напоменули, дете је продуктивно уколико у школи има добар однос с учитељем и другим ученицима. Деца у односу са својим вршњацима уче да не буду егоисти, већ да развијају емпатију према другима.
Учитељ такође мора да се посвети сваком детету. Понуда радног материјала треба да буде разноврсна и да буди у детету мотивацију за учењем. Деца тако уче у креативној атмосфери. Учитељ оцењује личне способности детета и не упоређује га с другом децом.
„Сви родитељ знају да деца у школи уче оно што ће им бити од велике користи у каснијем живот. Учитељ оцењује личне способности детета и не упоређује га с другом децом. „
Многа деца воле да иду у школу и њихови родитељи су тога свесни. Полазак у школу за децу је период неизмерне радости. Таква деца не могу да дочекају дан када ће постати прави ђаци. Деца знају да ће у школи научити много тога. У првом разреду она су одушевљена словима. Такође се упознају и са бројевима. Знања која деца усвоје у школи помажу им да постану самосвесни људи. Деца желе да науче да читају, пишу и рачунају. Да ли ће деца добро овладати овим вештинама зависи од методе учења, суочавања са случајевима неуспеха и родитељске подршке. Усвајање вештине читања јесте осетљива тачка раног школског периода. То је процес којем би требало посветити изузетну пажњу. Деца различитом брзином усвајају говор, као и вештину читања. Исто је и са усвајањем вештине рачунања и основних знања из математике. Учитељи морају да обрате пажњу на индивидуални развој сваког детета. Како би деца имала бољи успех у школи, градиво мора да буде усклађено с њиховим способностима и примерено њиховом узрасту.
Деца у школи усвајају различите вештине. Оцењивање дечјег рада и поређење деце с другим ђацима ствара огроман притисак. Деца су по природи егоисти и сматрају да морају увек да буду у центру пажње. Она зато не разумеју када их учитељ пореди са горим или бољим учеником. Дете постаје егоцентрично када га пореде са лошијим ђаком. Такође се осећа инфериорним када га пореде с бољим ђаком. Све то негативно утиче на дете и његово социјално окружење.
Учитељ треба да препозна способности својих ђака. Он такође треба да прати и процењује напредак сваког детета, не упоређујући га с другим ученицима. Дете тако није изложено стресу и може да учи без осећања притиска. Данас ђаци прваци не добијају бројчане оцене као раније, већ се оцењују описно. Оцене представљају врсту поређења с осталим ђацима. Дете због тога није довољно усредсређено на школске задатке и зато не може да оствари добре резултате. Учитељи морају да буду стручни и објективни у процени дечјег рада и да помогну детету да усвоји нова знања.
Поред одговорне и објективне процене рада сваког детета важна је и комуникација коју учитељ остварује са својим ђацима. Учитељ треба да буде упознат с потенцијалима ђака и знањима која су стекли пре поласка у школу. Свако дете полази у школу с различитим искуствима и способностима које је стекло у предшколском периоду. Одрасли подржавају децу и најчешће им помажу онда када им помоћ уопште није потребна. Тако ограничавају потенцијале детета. Деца поседују велику количину енергије коју морају да избаце из себе. Деца развијају своје потенцијале кроз игру, напоран рад, физичке активности, дружење с другарима. Она су изложена различитим притисцима и напорима. Вишечасовно седење у учионици, слаба физичка активност, седење испред телевизора или за компјутером, испуњавају дечју свакодневицу и свакако нису добри за дете. Родитељи који преносе своје амбиције на дете и захтевају од њега да буде најбољи ђак, мисле да му помажу тако што сваког дана носе његов ранац кући. Као да је то једино што га оптерећује у животу.
„Свако дете полази у школу с различитим искуствима и способностима које је стекло у предшколском периоду.“
Основни задатак родитеља јесте да пруже детету помоћ тамо где му је она заиста потребна. Одрасли често имају навику да реагују пре времена и тако ускраћују детету прилику да само дође до решења неког проблема.
Деца у истом одељењу знају да помогну једна другој. Често сам примећивала како деца знају да процене да ли њихов друг из одељења може сам да реши одређени задатак или му је у томе потребна помоћ. С једне стране, деца су изузетно стрпљива и брижна у односу са својим вршњацима, с друге стране, могу да буду сурово искрена и да се у свему такмиче с њима. Деца треба да буду васпитана тако да поштују и цене различитости.
Многа деца прихватају чињеницу да њихови другари из разреда имају различите таленте и развијене способности. Она су зато изузетно хумана и развијају свест о једнакости међу људима. Међутим, одрасли су ти који их уче да поштовање завређују само јаки. У сећању су ми остала два пример из основне школе. Имали смо посетиоце на часу. Након завршетка наставе, посетиоци су питали ђаке да ли је њихов друг Матијас, дечак који има Даунов синдром, другачији од њих. Деца су с постојаном сигурношћу одговорила да Матијас никако није другачији, већ да је само успоренији. Емил, параплегичар, почео је да ради у нашој школи. Када су га деца видела први пут, учитељица их је питала да ли желе да поразговарају с њим. Једино питање које су му деца поставила било је: „Да ли инвалидска колица имају кочнице?“ Деца су се касније толико навикла на Емила да су почела да се интересују о томе како параплегичари живе.
„Одрасли су ти који уче децу да поштовање завређују само јаки.“
Срамоћење и исмејавање других, свађе, насилни конфликти и све заступљенији мобинг у школи јесу симптоми болести данашњег преоптерећеног друштва, у којем деца уче да усвајају лоше особине. Конкуренција, велика преоптерећеност и напетост, недостатак одраслих узора разлози су због којих деца постају брутална и склона агресивном понашању. Деца су непрестано изложена притиску од тога да све морају да ураде на време. Када дете осећа да нема довољно времена за обављање неког задатка, или када мора да научи нешто што му није јасно, неће усвојити школско знање на прави начин.
Често се занемарује то колико је фаза латенције изузетно важна за развој детета (прочитајте поглавље Маријане Лојцингер-Бохлебер). Деца примају надражаје из спољњег света и затим их обрађују. Након извесног времена, деца поседују неку нову способност, а ми просто не знамо како се то догодило. Добар пример за то су периоди школских распуста. Учитељи су изненађени колико деца током школског распуста напредују у развитку, нарочито када је реч о школским способностима. Чињеница је да су деца у том периоду опуштена и нису оптерећена, па све савладавају с лакоћом. Да би се дете брже развијало, потребно је дозволити му да се бави активностима које у њему буде интересовање и радозналост. Дете тако развија интересовање за читањем, бројевима, природним феноменима. Када би рефлектором осветлили одређени предмет, привукли бисмо накратко дечју пажњу и заинтересовали га за одређену област. Када је дете заинтересовано за нешто, страствено му се посвећује. Међутим, дете изненада може да се окрене и некој другој сфери интересовања. Способност детета да се у миру посвети некој активности јесте основа самосталног учења. Основа педагошког метода Марије Монтесори јесте значај сензибилних фаза развоја. Темељ успешне школске праксе, која је оријентисана на напредак сваког детета, чине креативна средина која буди у детету интересовање и пажњу и могућност детета да у слободно време само изабере активности којима ће се бавити. Поред тога, свакако је важан и период латенције у развоју детета. Дакле, немамо никакву корист од тога да дете оптерећујемо градивом коме оно још није дорасло.
„Када дете осећа да нема довољно времена за обављање неког задатка, или када мора да научи нешто што му није јасно, неће усвојити школско знање на прави начин.“
Швајцарски истраживач историје детињства Ремо Ларго након тридесет година рада дошао је до радикалног закључка да дете не смемо да учимо нечему за шта оно још није спремно. Његова истраживања јасно показују да дете може да научи само оно што је за њега разумљиво. Способност повезивања појмова такође је важна у учењу. Учитељи морају да буду упознати са интересовањима сваког ђака. Многи родитељи и учитељи сматрају да сазнања из наставних предмета који су деци занимљиви нису довољна за оно што их чека у животу. „Деца би у том случају учила само оно што желе, а не оно што морају!“ То је мишљење већине родитеља. Јасно је да родитељи своја интересовања треба да оставе по страни и окрену се потребама детета. Дете не можемо да натерамо да буде заинтересовано за неки предмет, да учи са великим ентузијазмом и жељом за истраживањем. Мотивација детета долази изнутра. Деца желе да упознају свет у којем живе, да га истражују и разумеју.
Деца имају природну потребу за кретањем, за истраживањем и учењем. Развој детета повезан је са његовом најважнијом активношћу, а то је кретање. Свака школа мора да обезбеди поуздано и креативно окружење које ће стимулисати дете на учење. Учионице такође треба да буду креативно уређене, како би се деца у њима осећала пријатно. У њима треба да влада атмосфера која не оптерећује децу, већ их мотивише на активност. Данашња деца откривају и истражују свет кроз игру и рад са различитим едукативним материјалима.
„Дете не можемо да натерамо да буде заинтересовано за неки предмет, да учи са великим ентузијазмом и жељом за истраживањем. Деца која још иду у основну школу знају да се изузетно удубе у свој рад. Креативно окружење такође доприноси томе да деца буду истрајна у свом раду.“
Учионице које су креативно уређене буде интересовање за учењем. Деца у таквом едукативном окружењу могу да се сконцентришу на одређене задатке, развијају своја интересовања и осећају радост у учењу. Деца која још иду у основну школу знају да се изузетно удубе у свој рад. Креативно окружење такође доприноси томе да деца буду истрајна у свом раду.
Постоје одређени фактори који доводе до самосталног учења.
Као што смо већ напоменули, да би дете било успешно у школи потребно је обратити пажњу на његове личне способности и ниво његовог индивидуалног развоја. Такође је важно да се успостави склад између наученог градива. Предмети у основној школи понекад знају да створе конфузију у детету. Деца црпе мотивацију из света који их окружује и који истражују сопственим чулима. Њима није потребна подела на школске предмете. Главни задатак основне школе као педагошке установе јесте да деци понуди такав наставни садржај који ће бити у складу с њиховим узрастом и културним пореклом. Кроз школско градиво деца се упознају с највећим достигнућима човечанства. Учитељ деци треба да приближи та достигнућа објашњавајући им њихово историјско порекло. Деца су подједнако заинтересована за историју бројева као и за настанак слова, за приче о постанку света и човека, приче о светским религијама и природним појавама, за законе из физике. У настави основних школа требало би да влада интердисциплинарни приступ (повезивање садржаја различитих предмета). Настава у основној школи мора да буде интересантна, да у детету изазове одушевљење и подстиче његов истраживачки дух.
Следећи услов за успешно усвајање знања јесте постојање квалификованих педагога у школама (познато је да у основним школама најчешће раде жене). Као што смо већ напоменули, учитељица треба да буде свесна тога колико су деца различита. Добро знамо да учитељице играју важну улогу у животу сваког детета. Учитељица која је стручна у свом послу брине се о томе да њени ђаци стекну сва потребна знања и напредују у свом развитку. Учитељицина љубав према ђацима и њена способност да их заинтересује за учење и изазове у њима жељу за истраживањем, најлепше су карактеристике које може да поседује један педагог.
Знамо да деца у потпуности зависе од одраслих. Учитељица такође може у деци да изазива и осећање радости и туге. Учитељица такође треба да зна како да се понаша према деци и како да разговара с њима. Учитељица би требало да поштује мишљење детета. Уколико између учитељице и деце постоји обострано поштовање, она ће се у школи осећати одлично и биће мотивисана за учење.
На основу чега ће родитељи препознати да ли је одређена школа добра или није? Шта родитељи треба да ураде да би дете било успешно у школи?
Да би се нека школа сматрала квалитетном потребно је да задовољава одређене критеријуме. Овде је првенствено реч о стручности наставника и начину на који прихватају различитост међу ученицима и ученицама, за које су одговорни. Такође су важни и квалитет наставе, наставна пракса и резултати који из ње произлазе. Родитељи често питају колику одговорност имају ђаци у оквиру своје школске заједнице, као и то колико су учитељи одговорни за своје ђаке. Укратко речено, родитељи желе да знају да ли је атмосфера у школи продуктивна за ђаке. Они такође испитују да ли је школа као образовна установа способна за самопроцену свог рада и да ли у њој влада тимски рад.
Да би се дете у школи осећало испуњеним и ослобођеним од страха потребно је да учитељи који раде у њој буду поуздани и прихватају различитост међу децом. Деца морају да осете да припадају школској заједници, независно од успеха који постижу.
„Да би се дете у школи осећало испуњеним и ослобођеним од страха потребно је да учитељи који раде у њој буду поуздани и прихватају различитост међу децом. Нормално је да детету и родитељима не може да одговара свака школа.“
Велика књига о родитељствуТребало би напоменути колико је за децу у школском узрасту важна улога родитеља. Овај период изузетно је оптерећујућ за децу и доноси са собом различите проблеме. Деци су често потребни приватни часови из различитих предмета, а нека од њих имају и проблем са концентрацијом. Такође морамо да обратимо пажњу и на понашање родитеља према деци. Многи родитељи нису заинтересовани за дечје проблеме и понашају се неодговорно. Неки од њих преносе своје неостварене амбиције на децу и немају добру комуникацију с учитељима. Често се догађа да родитељи и учитељи воде бескорисне дијалоге и окривљују једни друге због проблематичног дечјег понашања у школи. На основу мојих искустава у школи, основу за добар развој детета чине поуздан однос и добра комуникација између родитеља и учитеља. Нормално је да детету и родитељима не може да одговара свака школа. Уколико и поред великих напора родитељи и учитељ не изграде поуздани однос, требало би размислити о новом почетку у некој другој школи. Родитељи би требало да буду свесни чињенице да ће им дете увек бити захвално за помоћ при обављању школских обавеза, али и тога да оно мора само да се избори са свакодневним проблемима у школи. Дете учи шта је поверење из односа са својим родитељима, а не из односа са учитељима. Зато би родитељи требало да буду подршка детету и у тешким школским ситуацијама.
(Одломак из књиге „Велика књига о родитељству“ Клаус Кох, Миха Брумлик, Сабина Андрезен, Лагуна)
Пише: Улрике Кеглер
Извор: www.detinjarije.com