Da li bi neposlušan, hiperaktivan dvogodišnjak bio smireniji uz strpljiviju majku? I, da li ekstrovertni roditelji odgajaju istu takvu decu? Sve je više dokaza da karakter i ponašanje roditelja, ma koliko sjajni bili, malo utiču na formiranje ličnosti deteta. Neurobiolozi objašnjavaju zašto je to tako…
Da li ste ikada razmišljali o tome u kakvu će osobu izrasti vaše dete i koji je odlučujući faktor u njegovom razvoju? Da li ponašanje majke može oblikovati ličnost deteta ili bar uticati na nju? Sudeći prema naučnim saznanjima, vi ste već uradili najveći deo tog „oblikovanja“ – jednostavnim prenošenjem gena na bebu.
Polovinu naših karakternih crta nasleđujemo od roditelja. To znači da geni (priroda), okruženje u kom živimo i način vaspitanja utiču na naš karakter koliko i ono što dobijamo nasleđem. Ova spoznaja biće veliko i, verovatno, neprijatno iznenađenje za većinu roditelja koji veruju da je njihov uticaj presudan u formiranju deteta.
Još od kada je Frojd utvrdio da je detinjstvo ključno razdoblje za razumevanje svih pojava u ljudskom rodu, psihologija u najranijim iskustvima traži odgovore za sve oblike ponašanja. Prema ovoj teoriji, loš odnos s roditeljima povod je da se formira introvertna i ogorčena osoba, dok je odrastanje u velikoj porodici (sa mnogo dece) uzrok za nečiju izraženu takmičarsku prirodu i potrebu za dominacijom. Međutim, ni ovo nije u potpunosti tačno.
Razmislite još jednom
Kada je reč o ličnosti, izgleda da sva druga okruženja vrše snažniji uticaj na dete od onoga koje roditelji kreiraju u domu. Ova teorija postala je deo psihološke nauke od 1987. godine, kada je britanski psiholog Robert Plomin objavio naučni članak pod nazivom „Zašto su deca iz iste porodice toliko različita?“
Analizom studija o blizancima i usvojenoj deci, Plomin je sugerisao da normalno okruženje u kojem odrastaju rođena braća i sestre – koje uključuje stil roditeljstva, kao i raspoloženje i prioritete u celoj porodici – ne formira ličnost, niti utiče na psihološki razvoj. Termin „normalno“ znači odsustvo fizičkog i mentalnog zlostavljanja ili zanemarivanje potreba dece.
Takođe, normalno okruženje je i ono u kojem se roditelji ne ponašaju previše zaštitnički niti su pak previše zahtevni prema deci.
Najjasniji dokaz za Plominov zaključak jeste istraživanje o usvojenim dvogodišnjacima odgajanim sa drugom decom s kojom nisu u biološkom srodstvu.
Pod pretpostavkom da način odgajanja deteta snažno utiče na definitivno formiranje ličnosti, logično bi bilo očekivati da su deca odrasla u istoj porodici karakterno sličnija nego slučajni prolaznici na ulici. To, ipak, nije tako. Okruženje koje utiče na formiranje ličnosti, smatra Plomin, nije ono u porodici, već izvan nje.
Uz takve prijatelje…
Američki istraživači otišli su korak dalje u podržavanju ove teorije tvrdeći da na decu uglavnom utiču vršnjaci. Drugi psiholozi smatraju da na formiranje ličnosti utiče način na koji nas drugi ljudi doživljavaju. Osobine poput izgleda i inteligencije utiču na to kako će nas drugi ljudi videti, tako da se njihova reakcija na nas duboko ugrađuje u našu ličnost.
Naravno, sve ovo ne znači da je uticaj roditelja i porodice manje bitan faktor u razvoju deteta. Zadatak roditelja jeste da detetu olakšaju ulazak u svet, kao i da ga usmeravaju, podržavaju, hrabre i pokazuju šta je u tom svetu dobro a šta loše. Na kraju krajeva, spoznaja da kao roditelji nismo apsolutno odgovorni za to kakva će nam deca biti donosi neku vrstu olakšanja. Ono nas oslobađa izvesne doze krivice i anskioznosti i pomaže da budemo opušteniji i bolji roditelji, svesni da svaka mala stvar koju učinimo, ili ne učinimo, neće ostaviti značajne posledice na razvoj deteta.
Nema više sukoba između prirode i vaspitanja
Dakle, ako su sve karakteristike ponašanja ljudi nasledne prirode, onda stara polemika o sukobljenim uticajima prirode i vaspitanja više ne važi. Moderna nauka pokazuje da oba faktora združeno deluju.
Inteligencija je jedna od osobina koja se nasleđuje u najvećoj meri (60 do 80%). Geni prenose neke osobine na koje nikada ne biste pomislili. Na primer, sposobnost za empatiju nasleđuje se u određenoj meri, kao i sklonost ka skupljanju i čuvanju stvari.
Odnos uticaja prirode i vaspitanja (uticaja okoline) i dalje je predmet naučnih istraživanja. Od momenta začeća, naša DNK se stalno reinterpretira. Individualni geni se uključuju i isključuju kao reakcije na svet koji nas okružuje i na život koji vodimo. I to je sve što možemo da radimo – da reagujemo.
Izvor: mamaibeba.com