Ова тема почиње негде око 2./3. године живота, у фази када дете почиње активно да пркоси родитељима, пратећи природни порив да се одвоји и понаша према сопственој вољи. Родитељи имају велики изазов – како да социјализују и дисциплинују дете, а да довољно уваже његове потребе које им отежавају живот или нису у складу са друштвеним нормама. Тај део је тежак и то је нормално.
Проблеми настају када потреба родитеља за контролом и уклапањем детета у оно што друштво очекује постане јача од поштовање дететове воље. Детету се слама воља, одузимајући му право на драгоцено НЕ. Порука која остаје урезана у психи и телу јесте да је супротстављање и заузимање за себе болно и/или суштински узалудно. Дете капитулира, одустаје од тога да испољи своју потребу. Да зна када и колико жели да једе. Да осети када оно само жели да каки. Да се умаже или направи неред. Да одбије оно што му не прија. Уместо тога, постаје припитомљено, уредно, чисто, контролисано, добро дете. Дете за пример. И тако губи храброст да изрази себе, више ни не зна шта му је потребно ни када, нити да ли на то има право. И тражи да му други то кажу, да га воде и усмеравају. Постају послушни, прилагодљиви, попустљиви, пријатни, они изузетно „фини“ људи.
Родитељи су претерано контролишући и не дозвољавају слободан ток дечјег изражавања. Преокупирани су чистоћом, уредношћу и правилима (поготово у вези са храњењем и дефекацијом). Намећу своју вољу кроз ригидну строгоћу, претњу, казну, одузимање љубави. Противљење значи непоштовање. У тежим случајевима, родитељи су вербално агресивни и понижавају, а у оним најтежим је дете тучено до покорности. Порука коју дете добија је да су његове потребе недоличне, да мора да се потчини да би задржало контакт и љубав, или избегло застрашујућу казну. Временом одлучује, и наставља да живи тврдоглаво се држећи својих одлука: Одустајем. Бићу добар/ра. Ако хоћу љубав, морам да задовољим другу особу. Не смем да кажем Не. Ако се успротивим, уништиће ме.
Споља гледано, они као да уживају у сопственој патњи. Ипак, није то тако једноставно. Ове особе имају добит од свог мазохистичког става, али оне пре свега истински пате, водећи живот лишен дубоког осећаја задовољства, спонтане радости и неспутаног самоиспољавања. Пристају на незадовољавајући положај у животу, али ту се стално жале, гунђају, сажаљевају себе, и никад заиста не покушају да то промене. Помирили су се с тиме да је живот велико трпљење. Издржаће неправде, а када их ошамаре, окренуће и други образ. То може изгледати узвишено хумано, хришћански, јер као мало ко – они могу да опросте, демонстрирајући ненасиље, разумевање и љубав према ближњем. Трпљење и вољност да жртвује себе зарад других доживљавају као квалитет вредан дивљења. Али ако погледају мало дубље у себе, видеће да је могућност да истрпе некада био, а онда и остао, једини могућ израз пркоса, задржавања сопствене воље и достојанства. Једини начин да победи јесте да научи да ужива у поразу – јер само тако може тлачитељу да ускрати задовољство што га је сломио.
Можеш сломити моје тело, али нећеш сломити мој дух. Показаћу ти. Ради шта хоћеш, ја ћу истрпети – и на крају ће болети тебе више него мене. Победићу те. Никад ти се нећу препустити, волети, веровати. Победићу те иако ме то убија.
Један од најважнијих заплета у мазохизму је агресија. Људи са овом темом доживљавају себе као изузетно мирољубиве, несклоне било каквој агресији. Али, од детињства, у њима се нагомилава, стисак по стисак, дуг и немоћан бес. И тај бес је толико страшан, и недостојан њихових начела, да не желе да га виде. Тако бес излази на увијене, пасивне начине: кроз понављајуће обрасце који повређују или иритирају друге, као заборављање, неспретност, нехајност, одлагање, тврдоглавост, контролисање, двосмислености којима „нису мислили ништа лоше“. Тиме провоцирају туђу агресију, и бивају поново „кажњени за нешто зашта нису криви“ јер је „живот неправедан“, али они опет невини, неправедно страдали. Бес живе кроз друге, пошто је њима забрањен. Агресија такође излази на још један, за њих посебно проблематичан начин – кроз самопоражавање. Ова особа напада саму себе онако како су је некада нападали други, било кроз деструктиван унутрашњи говор, односе и ситуације који ће јој донети сличну врсту пораза као што је доживео/ла у раним данима.
Напада самог себе онако како су га некада нападали други.
Људи са овом темом граде блиске односе. Ипак, у тим односима су такође ограничени, због страха да ће се однос прекинути ако испоље негативна осећања или се боре за себе. Од партнера покушавају да добију потврду и поштовање, дозволу да буду то што су, и зато дају све што имају, покушавајући да буду на услузи. Због своје доброте и патње лако добијају саосећање околине, која неко време покушава да помогне. Посматрајући особу са израженом темом пораженог детета, невероватно је да нешто у њима толико активно покушава да уништи све добро у њима и њиховом животу. Сваки покушај помоћи остаје јалов, јер, иако константно пати, сваки пут бира да се врати у своју мочвару. Помагачи се осете исфрустрирано и искоришћено, и временом покажу свој бес или просто оду. Што му/јој даје доказ који је чекала – да је живот тежак и да излаза нема.
Понављају сличне безизлазне ситуације: односе пословне и приватне у којима су искоришћавани, послови који не воле или у којима су лоши… И тако сами креирају у животу оно у шта од детињства верују, понављајући исте кругове наде и разочарања, и избегавајући свој део одговорности за лошу судбину.
Креирају у животу оно у шта од детињства верују, понављајући исте кругове наде и разочарања, и избегавајући свој део одговорности за лошу судбину.
Слабо али константно депресивно расположење успорава интелектуално функционисање, а то у пару са вечитом конфузијом (која добро дође да се избегне контакт с правим осећањима) често чини да сумњају у своју интелигенцију. Телесно изражавање је спутано, енергија сабијена, као да кључају изнутра од тог силног суздржавања. Поглед је топао и тужан, понекад маскиран изразом збуњености. Некад у њиховим очима сине неми израз пркоса, у интересантном нескладу са остатком тела које показује утученост или субмисију.
Начин на који поражено дете функционише му доноси важне ствари: блискост, прихваћеност, осећај моралне исправности, што много значи некоме ко је прожет сталним осећајима кривице. Једино када пораженом детету коначно постане мука од таквог живота, незадовољства и неслободе – постојаће шанса да нешто промени. Али, онда ће морати да призна себи истине које нису лепе. Да схвати на који начин СЕБЕ држи заробљено. Не други, не свет, не прошлост. Оно само. Да схвати да више нема коме да се свети, да одустане од ината и преузме одговорност за свој даљи живот. Да призна себи да је јако, дубоко љуто, и погледа у то шта заправо ради са агресијом коју пориче – активно према себи, и пасивно према људима око себе. И све ово не да би себе оптужили, као што ће по навици прво урадити, већ да би нешто урадили другачије. Ако схвате на који начин им је слобода била одузета, моћи ће да освесте бес према онима који су их спутали и дају себи за право да тај бес изразе (у сигурном окружењу). Тај бес је здрав, и ту је снага и живот. То је бес који разара окове, оклоп који их све ове године стеже и притиска. Када себи врате право на НЕ, њихово ДА неће долазити из навике да служе, већ из њихове искрене потребе. И тада се у живот враћа задовољство. Интегритет. Смисао. Здрава зрела моћ да воде рачуна о себи, да траже, да одбијају, да сами собом управљају. Могућност да се заиста предају љубави и нежности. Спонтаност. Ваша и само ваша одлука да је више ДОСТА.