Društvo psihologa Srbije pokrenulo je kampanju pružanja psihološke podrške pod nazivom Psiholozi herojima. Imajući u vidu da nisu današnji heroji samo zdravstveni radnici, pripadnici MUP-a i Vojske, već su heroji i roditelji koji su, radeći od kuće ili ne, imali i zahtevan posao – da sa svojim mališanima pokušaju kvalitetno vreme da provedu tokom karantina, pokušavajući trogodišnjaku da objasne zašto ne može da izađe napolje da se igra ili prateći onlajn nastavu sa svojim školarcima.
Isto tako, i deca su heroji jer su se uz manje ili više teškoća adaptirali na novonastale uslove koje često nisu mogli da razumeju.
I roditelji i deca su se u tim novonastalim uslovima koji su naglo nastali za sve nas, prilagođavali najbolje što su mogli. Ali, koliko god da je ova kriza naišla naglo i izmenila nam život, činjenica je i da svaka kriza predstavlja šansu za razvoj. Ako ništa drugo, ogromna većina nas se uverila da je sposobna da se adaptira na uslove u kojima se našla, odnosno shvatili smo da smo otporniji na stres nego što smo to možda mislili.
Sada, sa postepenim ukidanjem ograničenja koje smo imali sledi nam povratak u neke normalnije tokove života. Naravno da se roditelji tome raduju. Kao i deca, uostalom. Povratka na nastavu za sada neće biti, ali će se deca postepeno vraćati u vrtiće i boravke. Da bi taj povratak prošao što bolje potrebno je da se roditelji pre polaska deteta u vrtić raspitaju o tome kakva će biti neka nova pravila: dezinfekcija pre ulaska u objekat, česta dezinfekcija ruku… O svemu onome što je potrebno da znaju važno je roditelji unapred pripreme decu, baveći se tim promenama na što konkretniji način opisujući ih detetu. Roditelji mogu i da kroz igru detetu predoče kako će te promene izgledati tako što će zajedno kod kuće da odglume kako će na primer izgledati ulazak i dezinfekcija u vrtiću. Detetu na sva pitanja treba odgovarati iskreno, kratko i uz rečnik prilagođen uzrastu.
U porodicama u kojima su odnosi i komunikacije bili narušeni, ili su se problemi stavljali „pod tepih“ očekujuće je da su se stvari u uslovima karantina dodatno pogoršale. Koliko god to bilo otežavajuće u odnosu na celu situaciju gde je bilo potrebno u mnogim aspektima adaptirati se na nešto novo, možda su upravo ta dodatna zaoštravanja pomogla da steknemo uvid u to da neke stvari ne možemo stavljati pod tepih jer će nam se kao bumerang pre ili kasnije obiti o glavu… ili ćemo uvideti da neki kompromisi koji su za nas iscrpljujući ipak i nisu vredni truda…? Vreme će pokazati da li smo period krize prihvatili i kao šansu za pozitivnu promenu.
Kada se sada kao roditelji osvrnemo na poslednja dva meseca vanrednog stanja, verovatno ćemo uvideti da nismo idealno reagovali u svim situacijama: ponekad prasnuli, bili ljuti, ili se rasplakali, ili smo jedva čekali da krenemo na posao kako bi izašli iz kuće, ili tri dana uzastopno za ručak spremali sendviče… Znači li to da nismo idealni roditelji? Znači. Zato što idealni roditelji i ne postoje. Zašto nismo uvek adekvatno reagovali? Iz veoma jednostavnog razloga, zato što smo ljudska bića. I zato što je normalno da ponekad grešimo. Stoga, ako ste se ponekad tokom ova dva meseca, pored toga što ste se trudili da vašem mališanu olakšate situaciju u kojoj smo se našli, nekada osećali i kao loš roditelj, dobro došli u realnost. To kako ste reagovali i osećali se u potpunosti je normalno. Iskustvo kroz koje smo prošli biće deo našeg životnog iskustva kroz koje smo možda uvideli da smo snažniji i otporniji nego što smo mislili, jer smo se pokazali spremnim na adaptaciju na uslove za koje nismo ni mogli da pretpostavimo da nas očekuju.
Baš u skladu sa Ničeovom izrekom: „Ono što nas ne ubije – ojača nas“. A preživeli smo.
Autor: Nevena Lovrinčević, klinički psiholog i autor brojnih priručnika za roditelje.