Prvi prolećni dani su me podsetili na jedan vikend prošle godine, samo smo spakovali rančeve, sendviče i mapu, pa krenuli na put bez velike pompe – samo mi, deca i auto. Cilj? Stari grad u blizini, koji nikako da posetimo. Tog dana nismo išli samo na izlet. Porodično smo prošli lekcije iz istorije, geografije, samostalnosti, poverenja i – ljubavi. Po prvi put sam u pravom smislu razumela onu frazu: „Deca uče celim bićem.“
Putovanja sa decom nisu samo odmor. (Ako ćemo pošteno, retko se koji roditelj odmorio na bilo kom putu!) Putovati sa decom znači uživati u dragocenim trenucima u kojima se učenje dešava spontano, a razvoj prirodno, u pokretu i kroz doživljaj.
Porodična putovanja su mnogo više od fotografija za porodični album. Ona su prostor za rast, učionica bez zidova, prilika da naša deca dobiju ono najvažnije – osećaj prisustva i povezanosti.
Emocionalna bliskost se ne uči iz knjige
Roditelji danas se često suočavaju sa pritiskom da detetu pruže sve. Želimo za njih najbolje škole, vannastavne aktivnosti, edukativne i zabavne sadržaje. Sve to jeste važno, ali ono što često zaboravljamo jeste da emocionalna sigurnost, osećaj pripadanja i bliskost ne dolaze spolja. Oni se grade u iskustvu. U zajedničkim trenucima kad nismo „na zadatku“, kad ne žurimo iz škole na trening, sa treninga na engleski. Već kada smo zajedno zato što želimo da budemo zajedno.
Porodična putovanja, čak i ona kratka, vikendom u prirodu ili do obližnjeg grada, omogućavaju detetu da vidi roditelja van svakodnevne rutine. Kada su mama i tata u „opuštenijem izdanju“, dete ih može doživeti kao saputnika, kao osobu koja uči i otkriva zajedno s njim. Upravo iz te zajedničke radoznalosti, rađa se najčvršća veza.
Kognitivni razvoj u pokretu – Učenje koje ostaje
Istraživanja iz oblasti obrazovne psihologije potvrđuju da deca najdublje uče kada je aktivirano više čula i kada su emocionalno angažovana. Upravo to se dešava na putovanjima. Kada dete vidi reku o kojoj je učilo u školi, kada hoda zidinama koje su crtali na času istorije, kada čuje različite dijalekte, ukuse, mirise, ono ne pamti samo činjenice, već ih oseća.
Takvo iskustvo pravi razliku između „znanja za test“ i znanja koje postaje deo identiteta. Ono što doživimo, što sami istražimo, osetimo pod prstima i upijemo kroz igru i kontakt ostaje zauvek.
Socijalne veštine koje se stiču van učionice
Na putovanjima, deca uče kako da se snađu u novom okruženju, kako da komuniciraju sa ljudima koji su drugačiji od njih, kako da postave pitanja, izraze potrebu, priđu nepoznatom s poverenjem i merom. Sve su to veštine koje se ne ocenjuju, a presudne su za život.
U tim situacijama, deca vide roditelja kako rešava problem, kako se snalazi kad stvari ne idu po planu, kako se ponaša prema drugima. I uče. Ne kroz instrukciju, već kroz model. Uče kako se čeka u redu, kako se poštuje tuđi prostor, kako se pravi kompromis. Uče šta znači kultura, i to ne kao lekciju, već kao svakodnevni izbor.
Samostalnost, poverenje i odgovornost
Putovanja su i prilika da detetu damo prostor da bira, da se uključi u planiranje, da preuzme deo odgovornosti. Kada zajedno odlučujete šta ćete spakovati, šta želite da posetite, kad mališan dobije zadatak da čuva kartu ili prebroji stanice do cilja, oseća se sposobno i važno. Taj osećaj je temelj samopouzdanja. Nije važno da li ste otišli na more, planinu ili selo kod bake. Važno je da dete oseća da se njegovo mišljenje uvažava, da može da doprinese, da je aktivni učesnik, a ne samo „mali pratilac“.
Kad se roditelj oslobodi – dete raste
Možda najlepši deo porodičnih putovanja jeste to što i roditelj tada odlaže svoju ulogu „organizatora svakodnevice“. Više ne morate da jurite termine, pakujete užine, proveravate domaće zadatke. Tada ste samo tu – celim bićem. I baš to „biti“ umesto „raditi“ najviše znači detetu.
Roditelj koji se smeje više, koji ne žuri, koji zaboravi na telefon je roditelj koga dete pamti. To su mama i tata koji detetu pomažu da stvori lepe slike detinjstva, one koje se ne brišu lako.
U svetu u kom svi negde žurimo, pokloniti nekome svoje vreme – jeste najveći izraz ljubavi. Putovanja nisu uvek laka ni jeftina. Ali čak i kad su kratka, skromna, bez luksuza – ona imaju vrednost koju nijedan materijalni poklon ne može da nadmaši. Jer kad dete odraste, ono neće pamtiti koje ste mu igračke kupili. Pamtiće letovanje kad ste se izgubili usput pa se smejali po mraku, ili kad ste jeli palačinke na klupi, kad ste zajedno tražili zvezdu padalicu.
Učimo zajedno, rastimo zajedno
Porodična putovanja nisu bekstvo iz realnosti, već stvarnost u svom najlepšem obliku – ona u kojoj zajedno učimo, istražujemo, povezujemo se i gradimo odnose koji traju. Zato sledeći put kad razmišljate da li da spakujete kofere ili ostanete kod kuće – setite se da svako putovanje, pa i ono do najbližeg izletišta, može da bude lekcija. Možda najvažnija od svih: da je svet veliki, raznolik i pun čuda, a da ste vi porodica koja ga istražuje zajedno.
