Mi, odrasli, igramo važnu ulogu u životu svoje dece. Svako od nas je, svestan toga ili ne, njihov uzor, vodič, guru. Od nas usvajaju modele ponašanja, pa i način na koji razmišljaju o hrani. Efekat koji naši postupci imaju može biti poprilično jak.
Na primer, jedno istraživanje iz 2011. godine, objavljeno u časopisu Pedijatrija, pokazalo je da samo zajedničko porodično obedovanje može da umanji problem detetovih loših navika. Pokazalo se da u porodicama u kojima se zajedno jede najmanje tri puta nedeljno, 24% dece ima zdravije navike od one dece iz porodica koje ne jedu zajedno. Ta deca imaju i manju šansu da postanu gojazna, jedu nezdrave namirnice, koriste štetne metode za skidanje kilograma (pilule, napici, povraćanje hrane).
Iako istraživači nisu mogli da objasne zašto porodični obroci imaju tako dobar efekat, istakli su da domaća hrana obično sadrži manje kalorija od gotove.
Ono što bi trebalo isključiti iz porodičnog obedovanja je gledanje TV-a. Dokazano je da deca koja gledaju televiziju tokom jela imaju nezdrave navike u ishrani. Mnoge studije su potvrdile da deca kojoj se TV ne pušta tokom obroka piju manje sokova, jedu manje čipsa i ostale brze hrane.
Neka, recimo, večera bude porodični događaj koji ohrabruje zdrav odnos prema hrani, i kada je trpeza bogata i kada jedete nešto jednostavno. Takođe, pomoći ćete dečici da zavole nove ukuse kada vide da ih vi sami rado jedete i u njima uživate. Istovremeno, odrasli mogu da daju dobar primer i intervenišu kada primete neke loše navike.
Lako je i poželjno
Kao što važi i za sve ostalo, ako dete na vreme usvoji dobre navike u vezi sa ishranom, vežbanjem i spavanjem, nećete morati da se mučite sa razbijanjem loših navika u kasnijem dobu. Dete treba da upoznaje razne ukuse, a vi treba da ih stavite u dobar kontekst, povežete sa nečim lepim što će dete motivisati da jede. Ako se upozna sa zdravim namirnicama, na kraju će radije birati njih, nego brzu hranu. Deca generalno vole da jedu ono što im je poznato, lako dostupno i brzo spremno za jelo. Tako da, umesto da im ponudite neki gotov proizvod za koji znate da i nije baš zdrav izbor, od najranijeg uzrasta im za užinu nudite voće i povrće, kako bi se na to navikli i kasnije i sami to birali.
Ako imate vremena, lako možete napraviti razne oblike, životinjice ili predmete od voća i povrća, a to će naročito najmlađima uvek biti dodatan podstrek da nešto pojedu.
Deca veoma vole modelovanje. Ništa neće radije učiniti, nego zamočiti ruke u glinu ili plastelin, ili muljati nekom grančicom po blatu, praveći ručak. Isto tako, uvek će ponosno pojesti ono što naprave sami, još ako neko od starijih proba i oduševi se ukusom, dobićete prave male kuvare. Uvek možete da, u skladu sa detetovim uzrastom, zajedno pripremate obroke, i automatski dobijate veću verovatnoću da ćete u slast pojesti i najzeleniji brokoli.
Naravno da postoji vreme za igru, i vreme za jelo. Ali, ukoliko imate veoma zahtevnog izbirača, ili decu koja nisu navikla ili ne vole voće i povrće, postoji par trikova koji im mogu pomoći da počnu rado da ih grickaju! Na primer, jedna mama je osmislila igru za svoje probirljive mališane. Igra se zove Skrckaj ovu boju, ima 90 kartica sa raznim natpisima, a poenta je da deca skupljaju poene svaki put kada skrckaju nešto raznobojno i zdravo, bilo da je to voće, povrće, žitarica, meso ili riba. Bonus poeni se dobijaju za probanje novih ukusa i lepo ponašanje za stolom. Prvi koji skupi 30 poena pobeđuje. Dok se ova, ili neka slična igrica ne pojavi kod nas, možete po sličnom principu da motivišete svoju decu da probaju i zavole nove ukuse, po nekim pravilima koja sami odredite.
Radost, u porodičnoj porciji
Porodice su mnogo više od rodbinskih odnosa. Tu je ljubav, mir, utočište, sigurna luka i oaza u koju uplovljavamo svakodnevno, posle napornog radnog dana. Iako ponekad kada stres uradi svoje, to ne izgleda tako, ipak, jedan pogled u te oči ili onaj osmeh uvek bude brz podsetnik da smo baš tamo gde treba da budemo. A tamo nema mesta za loše vibracije.
Zajedničko pripremanje hrane i zajedničko obedovanje veoma su delotvorne antistres terapije koje su svima dostupne. Milina koja se budi dok male ručice pripremaju nešto najslađe što ćete ikada pojesti, ili varnica koja iskri dok sa partnerom delite intimnu večeru, mogu biti ukusni načini za oblikovanje i produbljivanje porodičnih veza i međusobnog poverenja.
U knjizi „Iznenađujuća moć porodičnih obroka“, dr Mirjam Vajnštajn, pedijatar, objašnjava da su oni važni, jer daju deci pouzdan pristup svojim roditeljima. Podsećaju ih na to da porodica postoji, i da su ona deo nje. Pruža preko potrebno usidrenje na kraju dana, i bez reči naglašava važnost porodice. Ona kaže: „U našoj kući su porodični obroci bili redovne prilike kada su se svi okupljali kao porodica, i funkcionisali kao porodica. Pričali smo o svim onim nebitnim stvarima koje su se desile u toku dana, slušali priče o davno preminulim precima, rođacima koji žive daleko, i na taj način sakupljali delove neformalnog, ali neprocenjivog obrazovanja. Sva deca, a na kraju nas je bilo četvoro, odlazila su od stola sa utemeljenim nesvesnim poimanjem sebe kao dela rodoslova kom ćemo jednog dana dati svoj doprinos“.
Prosečna večera sa porodicom se povezuje sa nižom stopom upotrebe droga i alkohola u tinejdžerskom dobu, kao i sa emotivnom stabilnošću, i drugim pozitivnim osobinama, ističe Vajnštajnova. Ona ističe da će „deca biti bolje pripremljena da čitaju i uče“. Istovremeno, navodi da ćemo na taj način biti bolje povezani sa širom familijom, etničkim nasleđem, i zajednicom; deca će biti bolje othranjena, a i mlađi i stariji će biti otporniji na sve loše stvari koje bi život mogao da donese. „Ono o čemu pričamo za stolom će našoj deci dati stabilniji temelj, sa kojim će lakše naći svoje mesto u svetu“, naglašava ona.
Za odbranu porodičnog ručka, samo sa drugog aspekta, zalaže se i čuveni američki gastronom, Majkl Polan. Zbog lošeg tumačenja njegove filozofije, postao je poznat po izjavi da je „feminizam upropastio kuvanje“, i pretrpeo je brojne osude raznih udruženja. Međutim, ono što je zapravo hteo da kaže je da je prehrambena industrija iskoristila feminističku retoriku i ugurala se u američke domove: „Feminizam je zahtevao preraspodelu kućnih poslova, a industrija je zgrabila pruženu priliku. Rekli su: ’Ne svađajte se! Mi ćemo sve. Mi ćemo kuvati, da se vi ne biste više svađali.’ I tako smo svi uskočili u rešenje.“
Polan ima 58 godina, njegova žena Džudit ima 56, a njihov sin Ajzak ima 20. Kuhinja im je napravljena tako da „troje mogu u njoj da se motaju i kuvaju zajedno“. Nazivaju je centrom porodične gravitacije. Trpezarijski sto dominira prostorijom – debela ploča od bresta, sa klupama ispod nje.
„Mi nećemo jesti sa poslužavnika, ispred TV-a, jer je sedenje za stolom toliko važno. Tamo učimo decu da se uklope u društvo. Da dele. Da sačekaju svoj red. Da zastupaju svoj stav bez vređanja drugih. Uče umetnost razgovora odraslih. Porodični obrok je kolevka demokratije“. On kaže: „Uzmite, na primer, luk. Ja sam uvek bio previše nestrpljiv da bih ga sitno seckao. Nisam video poentu. A kada je trebalo da se dinstaju, morao sam da čekam 10 minuta pre nego što ubacim paradajz. A tek pomisao da treba da sačekam 40 minuta pre nego što postane providan i sladak?! Ne, hvala. Ali, kako sam učio da kuvam, menjao sam se. Dopustio sam sebi da budem u kuhinji. Diskonektovao sam se sa računara, i povezao se sa svojim čulima, sa svojom ženom i sinom. Kada seckate luk, samo…seckajte…luk. To je veoma korisna životna mudrost.“
Piše: Ema Tatić
Ivor: srbijuvolimo.rs