“Ako se još nadate da ovaj svet ima neke šanse, da našoj deci moramo da ostavimo mnogo bolje uslove od onih u kojima smo mi živeli, morate da prestanete da nemoralom vaspitavate.” O (ne)vaspitanju naše dece, otvoreno govori jedna mama…
Koliko puta ste se našli u situaciji da pogazite svoja ranija uverenja i vaspitna načela? Da, “nemoj nikad prvi da udariš, vratiš, pametniji popušta”, pretvorite u “udri ga, nećeš valjda da pustiš da te bije, nemoj da si mlakonja i to je za tvoje dobro, da se bolje snađeš u surovom svetu”. U kom momentu ste prestali da verujete da su saosećajnost, predusretljivost i tolerancija u stvari slabosti i necenjene osobine ličnosti? Za one znatiželjne ili neupućene, moralnost je: skup nepisanih pravila ponašanja ljudi u međusobnim odnosima, pri čemu se daje i vrednosna ocena ovih pravila u smislu šta je dobro, ispravno ili pravedno, a šta stoji nasuprot dobru i pravdi.
Moralna dilema oko postupka Robin Huda nije, verovali ili ne, najviši domet etičkih razmatranja. Moralne dileme su pred nama svakodnevno, na desetine puta, a mi ih izbegavamo relativizmom, konformizmom i čistom nepatvorenom glupošću.
Moralna svest je najlepši i verovatno najvažniji deo slagalice koji nas čini dobrim, empatičnim i humanim ljudima, i zato izvinite na pitanju, a gde smo mi našu izgubili?
Ako se još ipak nadate da ovaj svet ima neke šanse, da našoj deci moramo da ostavimo mnogo bolje uslove od onih u kojima smo mi živeli, morate da prestanete da nemoralom vaspitavate.
Prestanite da im radite domaće zadatke, urlate na učitelje i nastavnike zbog neopravdanih izostanaka vašeg deteta, pokrivate za svaki prestup ne dajući im šanse da se nauče odgovornosti. Nemojte im govoriti da su naj, pa sve po redu. Nisu, niti je potrebno to da budu. Dovoljno je da ih volite a ne promovišete. Verujte u njihove prirodne snage. Deca nisu mali ljudi, oni su kvalitativno drugačiji od nas odraslih (ne idu kod pedijatra samo zbog drugačijeg naziva već i specijalnosti). Oni se formiraju pod uticajem raznih činilaca, genetike, vaspitanja, socijalizacije. Njihova psiha je, koliko i tanana toliko i rezilijentna, otporna. Njima su potrebni dobri primeri, naša podrška, doslednost a ne potkupljivanje i popuštanje. Mi im nismo drugari već roditelji, lica odgovorna za njihovu dobrobit i najvažniji oslonac i stub ka njihovom razvoju u samostalne i funkcionalne ljude.
Sve češće slušamo kako su nam deca neodgovorna i neposlušna, kako je sve veći porast maloletničke delikvencije. Zaista je čudno što se zgražavamo i krivimo samo medije i društvo. Kako to da nikad nismo mi u pitanju, niti naša deca. Sve su to tamo neki “slučajevi”, jel?
Ne sme nam biti opravdanje za “nemoralno” vaspitanje ni stres, besparica, rijaliti TV, ni politička garnitura. Nije neka mudrost shvatiti da ako ne počistimo prvo ispred svog praga ne možemo očekivati da će komšija to učiniti umesto nas. Ako svako od tridesetoro dece u vrtiću, dobije instrukciju od svojih roditelja da ne bude seka-persa i dozvoli drugom detetu da mu uzme zabalavljenog medu i mlatne ga, jer najjači uvek opstaju, onda možete dobiti samo anarhiju, grubost i mržnju kao dodatak već utabanom putu ka narcisoidnosti.
Moralno vaspitanje deteta je kompleksni proces usvajanja moralnih načela šire društvene zajednice. Dete uči da bude moralno, ono se ne rađa sa saznanjima šta je dobro, šta loše ili humano, mada smo često svedoci njihove urođene čistote i neiskvarenosti.
Ono razvija moralnu svest intelektualnim, emocionalnim i voljnim pokretačkim snagama. Taj proces je doživotan i predstavlja krunu svake zrele ličnosti.
Kada dete viče, udara, skida se golišavo itd, mi pokušavamo da korigujemo ovakva antisocijalna ponašanja različitim metodama: pretnjama “dobićeš po guzi, kažnjen si, nema crtanog filma danas, ne volim kad se tako ponašaš ” i sl. Mala deca će učiniti ispravnu stvar da bi izbegla takve sankcije, da bi zadovoljila roditelje. Dete veruje da je moralno ono što odrasli zahtevaju. “Zašto je loše krasti? Učiteljica je tako rekla.” Da bi se dosegla autonomna moralnost neophodno je dete učiti moralnim pojmovima, uverenjima, stavovima, dozvoljavajući mu da izrazi emocionalnost u pogledu raznih pitanja. Emotivni odnosi se kod dece formiraju jako rano i to kroz empatiju, drugarstvo, poštovanje drugih, osećaja odgovornosti itd.
Deci ne treba dresura i prevaspitavanje, treniranje poslušnosti. Štaviše, poželjno je i neophodno da preispituju društvene norme i vrednosti. Ali sve to će pasti u vodu ako vide vas kako radite jedno a pričate drugo, ako vas uhvate u laži, prevari…
Dragi roditelji saborci, neophodno je osvestiti da „udri i što moje dete da bude poslednje, jadno…“ ne dovodi ni u ovoj ni u paralelnoj realnosti do željenog ishoda. Šizofrene poruke tipa “nije ispravno da prepisuješ i varaš na kontrolnom ali je u redu da slažemo nastavnicu da si bio bolestan a ne lenj i nepripremljen za pismeni” dovode do stvaranja zbunjene i moralom zaobiđene osobe!
Zato, kada vaša deca preispituju i pokazuju zabrinutost zbog svakodnevnih etičkih i političkih pitanja, kao što su: nepravde, nasilja, zagađenja, životinjskih prava i tako dalje, posvetite im se, ne uzimajte olako i sa podsmehom njihova gledišta, uverenja i emocije. Razgovarajte sa njima, postavljajte im pitanja i moralne dileme. Iznenadiće vas njihova, možda, i kristalnija percepcija života i odnosa. Jedino mi svojim primerom a ne pukim teoretisanjem možemo dovesti do usvajanja moralnih principa kod dece. Ako ste u međuvremenu osvestili da ponekad više ličite na saučesnike nemorala i advokate „lošizma“, zaustavite se. Ne vaspitavajte nemoralom!
Mama Kata Granata
Izvor: ICB Mother