Кроз прозор ми долазе гласови. Среле се две комшинице, па разговарају о свему и најзад једна поче да се жали како је дете уопште не слуша. Друга славодобитно рече да су њена деца баш послушна и да се то постиже тако што се одмалена дете „научи да слуша“.
Слушају ли мене моја деца почех да се питам и не приметивши да су ме две жене увукле у своју причу. Нису ми никад рекли „нећу“, то је сигурно. Било је дана кад би тек крочили у стан на петом спрату (без лифта), а ја их замолила да отрче опет до продавнице јер сам заборавила да им кажем да купе још нешто. Колутали би очима, истина, али би се сјурили низ степенице без поговора.
У неким важнијим ситуацијама и не тражим да слушају мене, већ себе. Ако питају шта о томе мислим онда ја то и кажем.
Примећујем, ипак, да у последње време ураде и нешто што ја не бих или не ураде нешто што бих ја урадила да сам на њиховом месту. И, да будем сасвим искрена, није ми криво. На неки чудан начин буде ми драго. Нису послушници. Размишљају својом, а не мојом главом.
Уосталом, Јован ме је једном подсетио на изреку: „Није ти пријатељ онај ко ти даје сваког дана рибу за ручак, већ онај ко те научи да пецаш.“ Послушна деца су добра, али мали бунтовници увек направе нешто велико. Неретко уместо обичне упецају „златну рибицу“ !
„Добро је“.
Бранкица Дамјановић