Postoje ljudi koji odglume čitav svoj život.
Odglume ljubav, brak, prijateljstvo.
Odglume strast, požrtvavnost, iskrenost.
Glume u krevetu, glume na radnom mestu…
Glume sreću, tugu, radost, bes…
Glume, glume, glume a nemaju veze sa glumom…
Samo su kukavice…
Sve što rade, rade zato što se to od njih očekuje, ili zato da ne bi skrenuli pažnju na sebe.
Kada se svi smeju – smeju se i oni…
Kada svi slave i igraju – slave i igraju i oni…
Kada svi tuguju – tuguju i oni…
Negde duboko u njima postoji klica pobune, tračak sumnje protiv svega toga, ali se ne usuđuju da progovore.
Kažu – bolje ovako, bar smo prihvaćeni od drugih, kada od sebe već nismo…
Prigovore retko, i to samo ljudima kojima veruju, ako uopšte nekome veruju.
Kakav je to život bez spontane reakcije?
Kakav je to život gde moraš da preispitaš sve što kažeš i uradiš?
Šta natera čoveka da bude ono što nije?
Da večito bira nečiju narav, i da povlađuje spuštajući glavu…
Mislim da odatle sve počinje…
Sve ono za šta se posle najčešće kaže – sada je prekasno…
Stefan Simic