Прошао је протест пензионера, мимо синдиката просветних радника.Прошао је протест лекара и фармацеута, нас опет нигде.
Прошао је и Дан просветних радника, ако је уопште некога брига за то.
Сада најављујемо обележавање празника – Дан почетка великог штрајка.
Обележићемо празник радно и свечано, пригодним штрајком упозорења. Разумем. Подржавам.
Штрајкачке захтеве нећу да коментаришем. Није ми намера да опструирам.
Али нешто морам да вас питам.
Колико вас је? Четири репрезентативна?
Хајде нећемо ни о репрезентативности. Око тога се довољно и сами свађате.
Због чега вас је више од једног?
Ви нисте партије, па да имате различите идеологије и програме.
Синдикати сте.
Циљ је борба за бољи положај радника, зар не?
Циљ вам је заједнички, зар не?
Ни начини остваривања тог циља вам се не разликују.
Сви исто поступате и користите само штрајк као механизам притиска на власт.
Хајде нећемо ни о томе на колико би се маштовитијих начина јавност могла анимирати.
Штрајк је у реду.
Значи – заједнички вам је циљ, заједничка борба за остварење циља, а вас је и даље четири.
Зашто?
Да бисмо имали четири важна председника синдиката?
Да бисмо имали четири важна председништва?
Да бисмо имали четири пута по шачицу себи важних синдикалних функционера који се међусобно свађају око тога ко је важнији, паметнији, доследнији, поштенији?
Да ли уопште схватате да сви ми плаћамо цену тог вашег самољубивог препуцавања?
Да ли схватате да просечног просветног радника савршено не занима ваша међусобна борба?
Занима нас борба за наш положај, коју ви упорно разводњавате, систематично јој умањујете снагу, борећи се за своје положаје.
После ћете нас грдити што нисмо били стабилнија и постојанија подршка вашим храбрим и доследним настојањима да се за нас изборите.
Наши ће бити и кривица и одговорност.
Ви – ни лук јели, ни лук мирисали!
Гледам шта сада радите: једни ће одржати једночасовну обуставу рада, а други ће скратити часове тог дана на 30 минута. Чисто да се зна ко је ко! А онда ћемо расправљати о томе ко је од вас био у праву и то ће бити онако баш велика тема за расправу.
Кога је за то брига осим вас, поштована руководства цењених синдиката?
Што је најгоре и најопасније, сигурна сам да сте и ви свесни тога каква бисмо моћна „армија“ били да смо сви под „једном заством“, а с обзиром на то колико нас има. Свесни сте и тога да би се тада и неодлучни придружили синдикату.
Али, авај! Како један синдикат, на толико функционера?
Вучете нас за нос, драги моји.
Том исцепканошћу идете на руку свакој власти, али то и сами знате.
Нама не идете на руку, али знате и то.
Мене занима зашто вас није брига за то што нам умањујете шансе да се за било шта изборимо, док вас је четири.
Дозволили сте да ваши лични циљеви буду изнад наших колективних.
Што се мене тиче, док вас је четири, подједнако сте одговорни за наш положај колико и све власти до сада.
Онима који прослављају Дан почетка великог штрајка, желим успешну приредбу.
Аутор Љубинка Боба Недић
Извор: Клотфркет
Текст је написан 2016. године
Коментар је на месту али треба разумети шта је у позадини оваквог понашања просветара.
За време социјализма синдикалне организације су биле под контролом државне безбедности почевши од општинског нивоа па навише. Увек сте имали у органима власти задуженог чику за синдикалну проблематику који је повремено позивао непослушне и превише агилне синдикалне руководиоце на разговор. Ако синдикалац није хтео да сарађује онда би се отварала фиока и дотичном би била представљена фасцикла са неким документима/фотографијама и неизбежним питањем „А шта ћемо са овим?“. После тога синдикалац би био мањи од маковог зрна и радио би тачно што се од њега тражи. Нормално је да би добио и неке привилегије као надокнаду за послушност (плата, летовање, зимовање, пут у иностранство, посао за жену, …).
Поуздано знам за ЕПС, јавну управу и железнице да је тако било и да је тако остало (чак је сада на вишем нивоу јер су стране службе унапредиле технологију контроле синдиката).
Нема разлога да сумњамо да је другачије у просвети и да државна безбедност (сада већ у сарадњи са разним страним агентурама а пре свега МИ6, БНД, ЦИА, ..) строго контролише синдикате и струковна удружења просветара (рецимо Друштво учитеља Србије).
Чудно понашање синдиката просветара је последиџа реченог. Најбоља демонстрација реченог је прошли штрајк где је било јасно да је исти координиран од стране министарства (Вербића и синдикалних лидера).
Овакво понашање синдиката је предвидљиво када је координирано од стране истог газде који седи са друге стране.
Да наши синдикати нису координирани од ДБ и страних агентура имали би смо један снажан синдикални покрет на нивоу Србије који би имао снаге да ствари дотера у корист радника. Овако имамо да се права радника смањују, синдикати су све више разједињени, … Једном речју послодавцима и држави (њеној администрацији на врху) је све боље.
Једино решење је спонтано организовање радника и незапослених што је данас могуће због друштвених мрежа и појава синдикалног Трампа који ће то да обједини у јединствени синдикат радника, незапослених и пензионера Србије.
Можда ће неко имати храбрости и знање да то уради.
То би био ударац за олигархију и мафију на власти у Србији.
П.С.
Зар мислите да да је министар просвете било ко у Србији. Увек је то главни синдикалац односно шеф свим синдикалним руководиоцима. Пре свега то је проверен кадар иза кога стоји ДБ а сада и проверене агентурне мреже МИ6, БНД, ЦИА, …
Нема ту случајности.