Komentar čitateljke na tekst „Ja sam njih rodila, a ne oni mene”
Zašto se autori ovakvih tekstova koji pucaju samo na nostalgiju odraslih ne potpisuju?
„Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije”.
Da vidimo kakve navike smo, zahvaljujući ovom tekstu, izgradili: Naučili smo da su kućni poslovi kazna kad nismo dobri, umesto da su kućni poslovi nešto osnovno što obavlja svaka osoba zbog sebe i svog zdravlja. Naučili smo da sve što odrasloj osobi padne na pamet je samo po sebi ispravno jer je odrasla, i deca – bilo kog uzrasta, nemaju pravo na mišljenje, potrebe ni želje. Prava slika međusobnog poštovanja – ja kako hoću a ti ima da slušaš.
A ako se deca kojim slučajem usude da izraze svoje emocije ili mišljenje, ti preti da ćeš da udariš, pa kad dete skonta da se to završava na pretnjama, ti udri, zna se ko je veći i jači ovde, i ko koga može da bije.
Šta smo još naučili? Pa da se kad si veći i jači tvoja volja sprovodi, a ako se neko ne slaže, ti ga ubedi u tvoje viđenje – batinama. Naučili smo da učimo zarad neke obećane nagrade, kakve veze ima ljubav prema učenju, istraživanju i čistom unutrašnjom dečjom radosti kad nešto savladaju i nauče? Jok, odmah to saseci, i daj mu eksternu nagradu za koju će da radi (nije najjasnije šta će biti kad skonta da život ne funkcioniše baš tako).
Šta smo dalje naučili? Ako se tvoje potrebe ne poklapaju sa potrebama odraslih – nisi u pravu. Ti ćeš uvek izvući deblji kraj, koliko god se loše osećao zbog toga. Ostavljati dete da plače samo u sobi (jer i mama ima potrebe) mu neće pomoći u formiranju zdravih navika, naučiće ga samo da kad plače i traži sigurnost roditelja ono mora samo za sebe da se postara, iako je previše malo za tako nešto. Moji roditelji nikad nisu primenjivali tehniku koju pominjete, i nije da sam bila mirno dete, ali znate kako, moji roditelji su se potrudili da mi što ranije izgrade ritual i naviku spavanja u određeno vreme. U 19:30 crtani, posle toga kupanje, pa posle kupanja, flašica sa mlekom i tada ”kraškom” u krevetu, dok pijem mleko u krevetu tata ili mama mi čitaju priču pred spavanje. I eto ja bez problema u krevetu svako veče u isto vreme, bez plakanja i vrištanja. Ali to ipak zahteva da se roditelj iole iscima oko deteta, i svaki dan od malena se pridržava rutine, umesto da se sve lomi preko detetovih leđa.
I ne, sama činjenica što ste uspeli da preživite na ovoj planeti vam ne zavređuje nikakav poseban tretman, a još manje činjenica da ste uspeli da imate napravite bebu. Poštovanje se zaslužuje mentorstvom, brigom i formiranjem dobrog odnosa sa detetom a ne autoritarnim i nasilnim sprovođenjem svoje volje. A još gore, sprovođenje te volje zbog ličnih preferencija a ne zbog dobrobiti deteta. ”Plači, zabole me, i ja sam živ stvor. Gde je mojih pet minuta?”. Sa detetom bi trebalo izgraditi zdrav, razuman odnos. Gde se tačno nalazi taj razuman dvostrani odnos u ”ostavim te samog u mraku da plačeš, i zabole me jer meni treba mojih 5 minuta”? Šta je to tačno zdravo u takvom odnosu?