Последње две деценије, као да смо сведоци почетка краја света, бар оног којег смо до 2000. године познавали. Да ли је Мајански календар предвидео управо пропаст духовности човечанства, можда ћемо моћи и сами да видимо. То остаје отворено питање, управо из разлога што није на Човеку да одређује или прогнозира Крај.
Да не буде толико драматична завршница, људи су са улица и из природе потпуно прешли у тржне центре и виртуелни свет. Као неко прелазно решење до потпуног утрнућа свести. Свест која је утрнута, не буни се, прихвата и извршава. Идеално за оне који су на врху пирамиде управљања светом. Они, без сметњи могу да спроводе своју вољу и планове.
Оберучке прихваћен конзумеризам којем је само један од циљева потрошња и хиперпродукција добара, доноси велике проблеме. Човек незасит материјалним потребама, губи себе у мору празних и непотребних ствари. Што више купује и обскрбљује се непотребним , бива спорији, празнији, пасивнији и на крају депресивнији. С тога је систем, западњачке потрошње и кредитних картица, сјајан однос депресије и антидепресива. Депресија због немања животног садржаја гони људе на потрошњу, а да би утолили ту глад и незадовољство људи преко кредитних картица западају у дугове. Бесомучно конзумирају и они који себи могу то да приуште, такође не налазећи неко трајније задовољство у свему томе од количине времена потребног да се нешто плати.
Данас, та инертност која се шири попут епидемије, спречава људе да делају у сврху добрих етичких идеала и гестова хуманости. Сада је ситуација, да људи прозивају једни друге за непомичност, на друштвеним мрежама, а ни једна страна не предузима ништа конкретно по питању решаваја проблема. И заиста је практично гледано толико лако кликтати по тастатури и ширити информације, позивати на акцију, да би на крају тек неколицина људи заиста нешто урадила изван координатног система екрана у коме обитава.
Људи себе ослобађају друштвене и грађанске одговорности, стављањем “Лике” или “Схаре” на узнемирујуће догађаје или на разне грађанске иницијативе које подразумевају физичко присуство. Да бисмо мењали ствари које нам се не допадају, није довољно само кликнути. То је сада више него јасно. Свима ће бити драже и осећаће се боље када сазнају да су урадили нешто корисно, што се неће истог дана видети. Да су били актери промене неког друштвено историјског тока. Само активни грађани суштински имају право на критику. Сво оно упирање прстима и коментари на интернету нису од великог значаја уколико упаднемо у статистику продаје. То значи да свега 1- 5 % људи заиста реагује до краја, и свака грађанска иницијатива постаје само потрошачка статистика.
Успаваност је предаја лошије верзије света поколењима.
Свака генерација сноси део одговорности за оно што нас иза угла чека. Као посматрачи пропустили смо шансу човечанство направи бар микронски корак за боље сутра. Излазак из чаура је нужан. Зона удобности треба да вам говори да нешто није у реду. Излазак из те зоне значи да сте направили корак, као људи, родитељи и на крају као грађани. То нам је у најмању руку дужност и обавеза. Свет се дешава сваког дана.
Aутор: Milicа
Извор: pasarella.rs