Čini mi se da je važno da, pre nego što započnem ovaj tekst napomenem – niti sam član neke partije, niti me članstvo interesuje, niti bilo kakav državni posao. Ali me i te kako interesuje obrazovna politika jer sam to studirala u kombinaciji sa onim što bi se kod nas zvalo pedagogija. Radila sam i za Ministarstvo prosvete u inostranstvu, a i moje dete je prošlo kroz tri obrazovna sistema. Pratim dešavanja u obrazovnim sistemima u drugim zemljama, pre svega zbog profesionalnog opredeljenja. Drugim rečima, obrazovanje je moja struka.
Motiv za ovaj tekst je početak školske godine i najava štrajka prosvetnih radnika. Zahtevi su povećanje zarada od 20% i smanjenje odeljenja na 24 učenika. Sa sigurnošću mogu da kažem našim nastavnicima da su im zahtevi, ovako u kombinaciji, na nivou želje za osmicom na lotu. Evo i zašto.
Imati odeljenja sa manje đaka je, naravno, ne samo poželjno nego i zaista neophodno ako želimo da radimo kvalitetnije sa decom. Međutim, kada bismo imali manja odeljenja, to bi značilo veći broj odeljenja po školama. Samim tim bi trebalo zaposliti nove nastavne kadrove. Dobra vest za one koji traže ili čekaju posao u prosveti ili rade manje od 100% norme. Za državu (bilo koju koja se nađe u ovakvoj situaciji, ne samo Srbiju) to znači dodatne troškove u obrazovnom sistemu. Ne kažem da oni ne bi bili opravdani, ali su i dalje troškovi.
Tačne podatke na osnovu kojih bih mogla da procenim broj nastavnika koje bi trebalo u tom slučaju zaposliti, nemam, ali je to neophodno znati da bi se procenilo da li je takav predlog uopšte izvodljiv.
Osim finansijskog, imamo i organizacioni problem: šta ćemo i gde ćemo sa većim brojem odeljenja u školama? Nama je školski sistem osmišljen i organizovan tako da nam deca idu po smenama, negde čak i oni u nižim razredima jer nema mesta za sve u jednoj smeni. To je nezamislivo ne samo u zapadnom svetu, nego i u jednoj Mađarskoj koja je postkomunistička zemlja na granici sa Srbijom. Nama obrazovanje nikada nije bilo dovoljno važno da obezbedimo deci jednosmensko školovanje, jer ovo traje već 50+ godina. Deca treba da idu u jednu smenu, sva deca, i u osnovnoj i u srednjoj školi. Tako se radi svuda, van granice ove zemlje. Ali gde ćemo da smestimo sva ta dodatna odeljenja ako ni za postojeća nemamo mesta? Zar nije to problem koji treba rešavati prvo i ono za šta se treba boriti?
Strategija za manje đaka kao i za jednu smenu treba da bude dugoročna i jako dobro isplanirana.
Poslednji problem u vezi sa zahtevima za smanjenjem broja đaka u odeljenju je sledeći: postoje škole u Srbiji, gde ima ne manje od 24, nego manje od 20 učenika u odeljenju, gde su svi od 1-8 razreda u jednoj smeni. U jedno od njih je išlo moje dete u Beogradu. Nisam primetila nikakvu, ama baš nikakvu razliku po pitanju pedagoškog rada sa tim đacima. Nisu dobili nikakav dodatni kvalitet u obrazovanju, drugi pristup rada koji bi potkrepio tezu da se može raditi kvalitetnije i bolje sa manjim odeljenjima. A nisam primetila ni da su nastavnici pokazivali neko zadovoljstvo ili dodatnu motivaciju jer su imali male grupe. A mogli su da se potrude da rade drugačije i da budu primer koji se može koristiti kao dokaz da zahtev za manje učenika u odeljenjima ima svoje jasne argumente u praksi.
Zašto onda da verujemo da će svi kolektivno da rade bolje i efikasnije sa malim odeljenima, kada danas oni koji tu privilegiju imaju ne pokazuju dodatni kvalitet?
A plate… Slažem se da nastavnici zaslužuju da budu plaćeni adekvatno, kao i drugi sa diplomom univerziteta. Tražiti povećanje zarada samo po sebi je sasvim u redu. Da li je 20% realan zahtev, ne znam. Inače su plate nastavnika goruća tema u mnogim zemljama. Na žalost retke su one koje zaista dobro plaćaju svoje nastavnike. Srbija po tome nije izuzetak.
U svakom slučaju, da bi se oba zahteva prosvetnih radnika udovoljila, država bi trebalo da zaposli dodatno (po moj slobodnoj proceni, a moguće je da grešim) oko 20-25% nastavnika zbog većeg broja odeljenja, pa još na to i da svima da 20% veću platu. Ne znam nijednu državu u SAD koja bi mogla ovo finansijski da izvede, nijednu državu u Evropi, osim zemalja bliskog istoka koje plivaju u nafti. Sami po sebi ovi zahtevi su prihvatljivi (što ne znači da su nužno i izvodljivi). Zajedno, jedna velika utopija.
Autor: Lidija Smirnov