Tekst u nastavku je izuzetno važan za svakog roditelja koji želi da mu dete u digitalnom svetu bude bezbedno i kulturno. Da razume druge i zaštiti sebe. Nastao je u saradnji sa platformom #BoljiOnline, mestom na domaćem vebu koje je riznica dragocenih saveta za zdrav virtuelni život dece i odraslih.
Kada je Marija, majka desetogodišnje Lane, došla sa roditeljskog sastanka gde im je učiteljica rekla da povedu računa o ponašanju dece u Vajber grupama, prvo što je uradila jeste da je od ćerke zatražila telefon. Nije verovala šta vidi. Deca su se međusobno vređala, organizovala „glasanja“ ko je najružniji u razredu, delila fotografije svojih drugova sa podsmešljivim komentarima. Njena ćerka je sedela pored nje i drhtala dok su poruke, baš u tom trenutku, pristizale jedna za drugom.
„Mislio sam da se samo igraju“, kaže otac jednog od dečaka koji je aktivno učestvovao u vređanju. „Nisam znao da je to toliko ozbiljno.“
Ali jeste ozbiljno. Viber grupe osnovnoškolaca postale su digitalna školska dvorišta bez nastavnika, bez odraslih, bez pravila – prostori u kojima se deca nalaze po nekoliko sati dnevno, izložena svemu što im drugi članovi grupe pošalju. I dok roditelji misle da se njihova deca „samo dopisuju s drugarima“, realnost je često sasvim drugačija.
Šta se zapravo događa u dečjim grupama
Stručnjaci koji se bave digitalnom bezbednošću upozoravaju: ono što roditelji nazivaju „dečjim čarkama“ često je sistematsko vršnjačko nasilje, samo premešteno sa školskog dvorišta u digitalni prostor. Razlika je u tome što digitalno nasilje ne prestaje kada dete dođe kući – nastavlja se u džepu, na telefonu, tokom večere, pre spavanja, vikendom.
„Dete koje je nekada moglo da nađe utočište kod kuće, sada nema gde da pobegne“, objašnjava psiholog Jovana Nikolić, koja radi sa žrtvama vršnjačkog nasilja. „Poruke pristižu neprekidno, a deca osećaju pritisak da budu stalno dostupna, da odmah odgovore, da ne propuste ništa što se dešava u grupi.“
Oblici nasilja koje roditelji ne prepoznaju kao nasilje su brojni. Tu je ignorisanje poruka određenog deteta dok svi drugi dobijaju odgovore. Tu su „šale“ upućene jednom članu grupe koje se ponavljaju danima ili nedeljama. Tu je deljenje privatnih poruka ili fotografija bez dozvole. Tu je formiranje paralelnih grupa iz kojih je neko dete namerno isključeno, dok drugi članovi razreda otvoreno pričaju o tome šta se u toj grupi dešava.
Izbacivanje iz grupe ili formiranje nove bez određenog deteta nije mnogo drugačije nego izbaciti nekoga iz sobe u kojoj svi zajedno sedite. Ali deca to ne shvataju na taj način – za njih je to samo „klik“, bezopasna digitalna radnja bez posledica.
Zašto deca ne traže pomoć
Za probleme u Viber grupama mnogi roditelji saznaju tek kada su posledice već vidljive – kada dete odbija da ide u školu, kada postaje povučeno, kada gubi apetit ili ne može da spava. Razlog je jednostavan: deca retko sama dolaze sa problemima jer se plaše da će im roditelji oduzeti telefon ili, još gore, da će se umešati na način koji će situaciju pogoršati.
Strah od etiketiranja kao „tužibaba“ ili od potpune zabrane korišćenja telefona jači je od potrebe za pomoći. A bojazan da će roditeljska intervencija samo pogoršati stvari često je opravdana – jer roditelji zaista često reaguju impulsivno, bilo potpunom zabranom tehnologije bilo direktnim suočavanjem sa drugom decom i njihovim roditeljima, što uglavnom dovodi do eskalacije konflikta.
Šta roditelji mogu da urade – konkretno i praktično
Prvo i najvažnije: razgovarajte sa svojim detetom o Viber grupama pre nego što problem nastane. Čekanje da se nešto loše dogodi znači da ste već zakasnili. Postavite temelje dok je sve u redu.
Objasnite svom detetu razliku između privatnih i grupnih poruka, između šale koja je smešna svima i one koja je ponižavajuća. Prikažite konkretne primere: „Ako ne bi rekao nešto osobi u lice pred čitavim razredom, ne treba ni da pošalješ u grupu.“ Pomozite detetu da razume da svaki član grupe vidi sve poruke i da svaka reč ostaje zapisana, čak i kada se obriše.
Kada je reč o kontroli, pronađite balans između nadzora i poverenja. Mlađoj deci (do 10-11 godina) ponudite da im Viber grupa bude na vašem telefonu ili tablet računaru koji se koristi u zajedničkom prostoru. Za stariju decu, dogovorite se da imate pravo da s vremena na vreme pogledate šta se dešava u grupama, ali ne kao kaznu ili tajno, već kao deo dogovora o bezbednosti.
Redovan zajednički pregled grupa, jednom nedeljno ili dvonedeljno, može postati prilika za razgovor, ne kontrolu. Pričajte o tome šta je dete videlo, šta misli o nečijim porukama, kako se osećalo kada je neko nešto napisao. To gradi poverenje i omogućava vam da prepoznate probleme na vreme.
Ukoliko vaše dete bude meta vršnjačkog nasilja u grupi, zadržite smirenost. Nemojte odmah reagovati emotivno ili tražiti telefon da vidite šta se desilo. Umesto toga, recite: „Drago mi je što si mi rekao, i hvala ti što imaš hrabrosti da podeliš ovo sa mnom. Hajde da zajedno pronađemo najbolje rešenje.“
Snimite ili napravite fotografije problematičnih poruka kao dokaz. Ne brišite ih u afektu. Ovi dokazi mogu biti važni ukoliko bude potrebno uključiti školu ili, u ekstremnim slučajevima, nadležne institucije. Zatim razgovarajte sa detetom o mogućim opcijama – da li želi da napusti grupu, da li želi da odgovorite, da li želi da uključite nastavnika ili psihologa u školi.
Naučite dete da bude saveznik, ne pasivan posmatrač
Možda vaše dete nije ni meta ni počinilac nasilja, ali to ne znači da nije deo problema. Deca koja ćute dok drugi trpe maltretiranje postaju pasivni svedoci koji, svojom ćutnjom, daju dozvolu nasilju da traje.
„Kada vidiš da neko piše ružne stvari drugom detetu, ne moraš da se svađaš sa njim“, može da čuje vaše dete od vas. „Ali možeš privatno da napišeš detetu koje je meta i da mu kažeš da to nije u redu, da nisi saglasan, da to dete nije ono što drugi govore. Ta jedna poruka može da znači mnogo.“
Učite svoje dete da prepozna razliku između šale i vređanja, između zdrave grupe i toksičnog okruženja. Grupa u kojoj se deca osećaju loše posle dopisivanja, u kojoj se stalno neko vređa, u kojoj postoje „mete“ prema kojima se svi ponašaju grubo – nije zdrava grupa. I iz takve grupe treba izaći, bez obzira na pritisak da se ostane.
Razgovor sa školom i drugim roditeljima
Ukoliko nasilje eskalira, škola mora biti uključena. Ne kao poslednja instanca kada je sve propalo, već kao partner u rešavanju problema. Obratite se razrednom starešini sa konkretnim dokazima, bez optuživanja, sa jasnom porukom da tražite pomoć u rešavanju vršnjačkog nasilja koje se dešava u digitalnom prostoru.
Problem je što većina škola i dalje smatra da se njihova odgovornost završava na kapiji. Ali vršnjačko nasilje koje se dešava između učenika iste škole jeste odgovornost škole, bez obzira na to da li se dešava u učionici ili u Viber grupi. Insistirajte na tome.
Dugoročna rešenja: digitalna pismenost počinje kod kuće
Viber grupe nisu problem same po sebi. Problem je što deca koriste digitalne alate bez razumevanja njihovih posledica, bez empatije prema drugima, bez znanja o tome kako njihove reči deluju na druge.
Digitalna pismenost ne znači samo znati kako da se pošalje poruka ili fotografija. Znači razumeti kako tehnologija utiče na odnose, kako reči na ekranu imaju istu težinu kao i reči izgovorene uživo, kako je lako napraviti nepopravljivu štetu u trenutku nepromišljenog klika.
Razgovarajte o empatiji u digitalnom svetu. Pitajte svoje dete: „Kako misliš da se osećao Marko kada je pročitao tu poruku?“ ili „Kako bi se ti osećao da ti neko pošalje to što ti pišeš njemu?“ Omogućite detetu da razvije sposobnost da zamisli sebe na mestu drugog, čak i u digitalnom prostoru.
Viber grupe osnovnoškolaca su realnost savremenog odrastanja. Ne možemo ih zabraniti niti možemo potpuno kontrolisati šta se u njima dešava. Ali možemo opremiti svoju decu veštinama, znanjem i empatijom koja im je potrebna da se snađu u tom prostoru.
Platforma #BoljiOnline posvećena je upravo tome da svima nama bude partner i oslonac na putu vaspitanja i brige o našoj deci koja odrastaju u digitalnom dobu. Naučiti ih da budu #BoljiOnline danas je jednako važno kao i naučiti ih da kažu ”hvala”, ”izvinite” i ”molim”.
