За правилан развој детета, родитељи треба мање да брину о томе колико времена њихова деца проводе пред екранима. А много више о томе колико то чине они.
Паметни телефони су већ оставили много трага на разне сегменте живота. Све је више саобраћајних незгода, поремећаја сна, проблема у вези, али чини се да сва досадашња истраживања као да не указују довољно на проблем. Једна од кључних ствари која иде у корак са напредном технологијом подразумева развој деце, али не онако како би се прво помислило. Већи проблем од малолетне деце која су опседнута екраном јесу родитељи зависници.
Већи проблем од деце која су опседнута екраном јесу родитељи зависници
Деца предшколског узраста проводе више од четири сата дневно пред екраном, а од 1970. године просечно доба почетка „редовне“ употребе екрана од четири године прешло је на само четири месеца. Неке од најновијих интерактивних игрица које деца играју на телефонима или таблетима могу бити корисније него гледање ТВ-а или „Јутјуба“, јер боље имитирају понашање деце. Ипак, нико не оспорава огромне негативне одлике времена које деца проводе испред екрана: време проведено на уређајима је време неискоришћено за активно истраживање света и повезивање са другим људима.
И у општој причи о томе колико деца времена проводе пред телефонима, нико не гледа родитеље. А све их више има проблем звани континуирана парцијална пажња. Ово стање не штети само родитељима, већ и деци. Нов начин родитељске интеракције може прекинути древни емоционални однос, чији је знак комуникација путем одговора, основа већине људског учења.
Почетком 2010. године истраживачи из Бостона прикривено су посматрали 55 одраслих особа које једу са једним дететом или више деце у ресторанима брзе хране. Четрдесет одраслих особа је користило своје телефоне у различитом степену, неки су готово у потпуности игнорисали децу. Истраживачи су открили да је куцање већи кривци у овом погледу него позиви. Изненађујуће је да су многа деца, која су често била игнорисана, тражила пажњу.
– И одрасли и деца су постали зависни од мобилних телефона. Сви смо навучени на друштвене мреже, вести, све садржаје које та играчка и за одрасле и за децу нуди. Али сваки родитељ мора да има приоритет. Када смо са децом, треба да се понашамо као да смо на састанку. Мобилни се искључује, то је заједничко време. Није спорно да треба да имамо забаву у току дана, али мора да се одреди време за забаву и оно које посвећујемо деци. А у доброј организацији се нађе време за све – каже Радмила Грујичић, психолог и психотерапут, и додаје да различити узрасти деце родитељима постављају различите захтеве.
Многа деца, која су често била игнорисана, тражила су пажњу
Стручњаци за развој деце имају различита имена за сигнални систем између одраслих и детета, који гради основну структуру мозга. Базира се на конверзацијском дуету. Вокални обрасци родитеља се усвајања током размене са одојчадима. Деца су обележена вишим тоновима, поједностављеном граматиком и ангажованим, преувеличаним ентузијазмом. Једна студија је показала да су деца која су била изложена овом интерактивном, емотивно одговорном стилу говора у 11 месеци и 14 месеци знала двапут више речи у другој години живота као особе које нису биле изложене томе. Све више студија иде у пролог томе колико је конверзација важна. Проблем настаје када се емоционално резонантни систем одрасли-дете, који је тако битан за рано учење, прекида – поруком или на пример брзом пријавом на „Инстаграм“. Неки научници пак тврде да врло мала деца не могу да уче када разговор одједном прекидамо узимањем телефона.
Од које године деца постају осетљива на одсутност родитеља?
– Јако мало дете нема морални став да процењује наше радње. До четврте године деца то доживљавају као родитељ је ту или није ту, без критичког става. Већ старија деца доживљавају да је нешто друго родитељима битније. Доживљавају да родитељ иако је физички присутан, није психички ту. То може да се доживи као „ја нисам важан“. У односу на године свакако се мења и доживљај деце – каже психолог Грујичић, напомињући да већини родитеља дете јесте најважније, али деца не греше у томе што стичу утисак да је родитељ више фокусиран на телефон. Зато је, када смо са децом, потребно искључити телефон и оставити га на страну. Пола сата, ако је дете веће, довољно је за квалитетну комуникацију.
Повремена непажња родитеља није проблем, али хронично расипање пажње је друга прича
Повремена непажња родитеља није катастрофална, може чак и да изгради отпорност, али хронично расипање пажње је сасвим друга прича. Употреба паметних телефона повезана је са познатим знаковима зависности: раздражљивост одраслих расте када се њихова употреба телефона прекида; не само да пропуштају емоционалну комуникацију са својом децом, већ је и погрешно читају. Такви родитеји могу имати много више проблема са бесом под претпоставком да дете покушава да буде манипулативно, а у ствари само жели пажњу.
Кратка, намерне раздвајања, наравно, могу бити безопасне, чак и здрава за родитеље и деце, посебно када су деца старија и захтевају више независности. Али та врста раздвајања се разликује од непажње када неангажован родитељ шаље поруку да је дете мање вредно од е-поште.
Деца ће учинити много да привуку пажњу одраслих. Ако не променимо понашање, деца ће то покушати за нас. Али на крају, деца могу одустати. Истина је да не знамо колико ће наша деца патити када не успемо.
Извор: Блиц жена