Za pravilan razvoj deteta, roditelji treba manje da brinu o tome koliko vremena njihova deca provode pred ekranima. A mnogo više o tome koliko to čine oni.
Pametni telefoni su već ostavili mnogo traga na razne segmente života. Sve je više saobraćajnih nezgoda, poremećaja sna, problema u vezi, ali čini se da sva dosadašnja istraživanja kao da ne ukazuju dovoljno na problem. Jedna od ključnih stvari koja ide u korak sa naprednom tehnologijom podrazumeva razvoj dece, ali ne onako kako bi se prvo pomislilo. Veći problem od maloletne dece koja su opsednuta ekranom jesu roditelji zavisnici.
Veći problem od dece koja su opsednuta ekranom jesu roditelji zavisnici
Deca predškolskog uzrasta provode više od četiri sata dnevno pred ekranom, a od 1970. godine prosečno doba početka „redovne“ upotrebe ekrana od četiri godine prešlo je na samo četiri meseca. Neke od najnovijih interaktivnih igrica koje deca igraju na telefonima ili tabletima mogu biti korisnije nego gledanje TV-a ili „Jutjuba“, jer bolje imitiraju ponašanje dece. Ipak, niko ne osporava ogromne negativne odlike vremena koje deca provode ispred ekrana: vreme provedeno na uređajima je vreme neiskorišćeno za aktivno istraživanje sveta i povezivanje sa drugim ljudima.
I u opštoj priči o tome koliko deca vremena provode pred telefonima, niko ne gleda roditelje. A sve ih više ima problem zvani kontinuirana parcijalna pažnja. Ovo stanje ne šteti samo roditeljima, već i deci. Nov način roditeljske interakcije može prekinuti drevni emocionalni odnos, čiji je znak komunikacija putem odgovora, osnova većine ljudskog učenja.
Početkom 2010. godine istraživači iz Bostona prikriveno su posmatrali 55 odraslih osoba koje jedu sa jednim detetom ili više dece u restoranima brze hrane. Četrdeset odraslih osoba je koristilo svoje telefone u različitom stepenu, neki su gotovo u potpunosti ignorisali decu. Istraživači su otkrili da je kucanje veći krivci u ovom pogledu nego pozivi. Iznenađujuće je da su mnoga deca, koja su često bila ignorisana, tražila pažnju.
– I odrasli i deca su postali zavisni od mobilnih telefona. Svi smo navučeni na društvene mreže, vesti, sve sadržaje koje ta igračka i za odrasle i za decu nudi. Ali svaki roditelj mora da ima prioritet. Kada smo sa decom, treba da se ponašamo kao da smo na sastanku. Mobilni se isključuje, to je zajedničko vreme. Nije sporno da treba da imamo zabavu u toku dana, ali mora da se odredi vreme za zabavu i ono koje posvećujemo deci. A u dobroj organizaciji se nađe vreme za sve – kaže Radmila Grujičić, psiholog i psihoteraput, i dodaje da različiti uzrasti dece roditeljima postavljaju različite zahteve.
Mnoga deca, koja su često bila ignorisana, tražila su pažnju
Stručnjaci za razvoj dece imaju različita imena za signalni sistem između odraslih i deteta, koji gradi osnovnu strukturu mozga. Bazira se na konverzacijskom duetu. Vokalni obrasci roditelja se usvajanja tokom razmene sa odojčadima. Deca su obeležena višim tonovima, pojednostavljenom gramatikom i angažovanim, preuveličanim entuzijazmom. Jedna studija je pokazala da su deca koja su bila izložena ovom interaktivnom, emotivno odgovornom stilu govora u 11 meseci i 14 meseci znala dvaput više reči u drugoj godini života kao osobe koje nisu bile izložene tome. Sve više studija ide u prolog tome koliko je konverzacija važna. Problem nastaje kada se emocionalno rezonantni sistem odrasli-dete, koji je tako bitan za rano učenje, prekida – porukom ili na primer brzom prijavom na „Instagram“. Neki naučnici pak tvrde da vrlo mala deca ne mogu da uče kada razgovor odjednom prekidamo uzimanjem telefona.
Od koje godine deca postaju osetljiva na odsutnost roditelja?
– Jako malo dete nema moralni stav da procenjuje naše radnje. Do četvrte godine deca to doživljavaju kao roditelj je tu ili nije tu, bez kritičkog stava. Već starija deca doživljavaju da je nešto drugo roditeljima bitnije. Doživljavaju da roditelj iako je fizički prisutan, nije psihički tu. To može da se doživi kao „ja nisam važan“. U odnosu na godine svakako se menja i doživljaj dece – kaže psiholog Grujičić, napominjući da većini roditelja dete jeste najvažnije, ali deca ne greše u tome što stiču utisak da je roditelj više fokusiran na telefon. Zato je, kada smo sa decom, potrebno isključiti telefon i ostaviti ga na stranu. Pola sata, ako je dete veće, dovoljno je za kvalitetnu komunikaciju.
Povremena nepažnja roditelja nije problem, ali hronično rasipanje pažnje je druga priča
Povremena nepažnja roditelja nije katastrofalna, može čak i da izgradi otpornost, ali hronično rasipanje pažnje je sasvim druga priča. Upotreba pametnih telefona povezana je sa poznatim znakovima zavisnosti: razdražljivost odraslih raste kada se njihova upotreba telefona prekida; ne samo da propuštaju emocionalnu komunikaciju sa svojom decom, već je i pogrešno čitaju. Takvi roditeji mogu imati mnogo više problema sa besom pod pretpostavkom da dete pokušava da bude manipulativno, a u stvari samo želi pažnju.
Kratka, namerne razdvajanja, naravno, mogu biti bezopasne, čak i zdrava za roditelje i dece, posebno kada su deca starija i zahtevaju više nezavisnosti. Ali ta vrsta razdvajanja se razlikuje od nepažnje kada neangažovan roditelj šalje poruku da je dete manje vredno od e-pošte.
Deca će učiniti mnogo da privuku pažnju odraslih. Ako ne promenimo ponašanje, deca će to pokušati za nas. Ali na kraju, deca mogu odustati. Istina je da ne znamo koliko će naša deca patiti kada ne uspemo.
Izvor: Blic žena