Радне навике код детета свакако треба да се успоставе, а јасне инструкције и доследност родитеља су више од пола успеха. Ако то још и кажемо на начин који је детету природнији и прихватљивији, можемо да рачунамо да смо заиста „обавили добар посао“.
Смех, шала, игра, разиграност, опуштеност су пожељне активности и стања у односу родитеља и детета. Нажалост, многи родитељи се плаше да ће изгубити ауторитет ако се са дететом шале на „озбиљне теме“, ако му његове обавезе и задатке представе као игру и забаву, ако су опуштени у ситуацијама које су захтевне… Али, управо је супротно.
Успостављање радних навика је важан задатак и за родитеље и за децу, али озбиљност овог задатка не треба мешати са начином на који им га представљамо. Јер, строг глас, изричити захтеви, повишен тон, озбиљан израз лица стварају тензију, напетост, отпор, тугу, страх или бес код детета. Да ли то стварно желимо?
Када се на овај начин нешто представи детету, код њега се ствара негативна емоција, јер и глас и израз лица то јасно поручују – деца умеју да „читају“ наше лице и да „осете“ емоцију у гласу.
Када сте превише озбиљни, строги, када је боја вашег гласа хладна, ниједно дете (а ни одрасла особа) неће вам узвратити осмехом и радошћу јер сте код њега пробудили неку нелагоду, непријатност. Како онда из таквог стања очекивати да ће се дете радо прихватити онога што му је задато? Замислите себе на послу и да вам се неко обраћа повишеним тоном, хладно, изричито, и очекује да ћете нешто квалитетно и брзо да обавите. Обратите пажњу како се осећате и да ли са ентузијазмом приступате задатку? Исто је и код деце.
У почетку ће дете обављати задато, али временом са све мање воље, јер негативни осећаји не могу да никога да мотивишу. И уместо да се навике успоставе и задаци обављају, наилазићете на отпор.
Али, када се детету све то што га очекује представи као изазов и игра, када се са обавезама (које су неминовне) повежу добре позитивне емоције, много су веће шансе да ће се навике одржати годинама.
Приметили сте како деци пажњу најпре привуку људи који су опуштени, који се звонко смеју, који их „изазивају“ забавним играма, загонеткама…? Приметили сте како се деца радо укључују у све активности које им предложе, како буквално трче да ураде то што се од њих тражи. Зашто? Зато што су их мотивисали позитивни осећаји које је та особа код њих изазвала својим понашањем, гласом, ведрим изразом лица.
Поента је да, када било коју активност дете повеже са забавом, са осећајем радости, са позитивном емоцијом, та активност за њега постаје извор задовољства. И обрнуто, ако се у вези са нечим осећа лоше, сваки пут ће се тако осећати када треба то да обави. Немогуће је било кога мотивисати да нешто уради ако га то асоцира на лоше искуство и лош осећај, било да је то склањање играчака, постављање стола, облачење, прање зубића, учење…
И зато не плашите се да ће ваш ауторитет попустити ако се шалите са дететом, ако му читате задатак из математике као да је мистична загонетка, ако причате као чаробњак Мерлин док му показујете како да постави сто или где да склони играчке. „Поспите“ му мало „чаробне прашине“ на главу и глумите да је добило супер моћи да среди собу најлепше на свету! Будите маштовити, опустите се, глумите, певајте, забављајте се. Испробавајте разне начине, оно што не делује одбаците, оно чему се дете радује примењујте.
Када је неки задатак претежак за дете или градиво преобимно, не “охрабрујте” га речима „Хајде, потруди се мало више, пробај сам то да решиш…” То му неће помоћи, пре ће га обесхрабрити што само мора да се суочи са нечим што је њему тако вееликоо! Много је корисније да засучете рукаве (буквално) и кажете „Ма, дај да видим шта те то мучи!“ Поред тога што ће имати осећај да није усамљено испред нерешивог задатка, сам ваш гест ће га покренути да и само „засуче“ рукаве. Овде је фокус на осећају растерећења пред задатком, јер чим падне тензија он више неће изгледати нерешив.
Када дете учи неке нове појмове пробајте да кроз игру асоцијације направите везу са тим новим како би лакше запамтило. Ако се и даље плашите да дете неће разумети да је то што треба да ради важно, погледајте га у очи и реците „Сада радимо озбиљне ствари и важно је да то урадимо на прави начин. Ово су правила која се поштују и ја од тебе то очекујем, јер знам да можеш. “
Такође, има родитеља који су природно опуштени, а чијој деци овакав „весели“ приступ неће бити занимљив нити мотивишући. Овим малишанима је важна „озбиљност“, јасна структура, правила, границе. И то треба поштовати!
Зато се стално и говори о томе да се дете прати, да се прате његове потребе, поштују разлике. На родитељу је да примети шта његовом детету прија, чему се радује, а шта му ствара отпор и да прилагођава начин на који му представља обавезе и задатке. Истовремено, пратите и себе, шта вама прија и до које границе вам је ОК да идете. Не радите ништа по сваку цену, јер и ви у својој родитељској улози треба да се осећате добро. Можете и да се „договарате“ са дететом и да кажете „Сад ћемо собу средити на забаван начин, да бисмо се озбиљно бавили домаћим задацима.“
Шта год да радите и дете и ви треба да будете у позитивном стању. Тада ће и вама и њему „озбиљне“ активности бити извор задовољства.
Драгана Алексић, породични консултант