Kada nastavnik u Srbiji odluči da stupi u štrajk, iznad njega postoji piramida propisa — od Ustava, preko domaćeg Zakona o štrajku i sektorskih zakona o obrazovanju, pa sve do međunarodnih konvencija koje je Srbija ratifikovala i kojima se obavezala da će ih poštovati.
Ustavni temelj
Sloboda sindikalnog organizovanja u Srbiji je ustavna kategorija — Ustav Republike Srbije, u članu 55, jemči slobodu političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Pravo na štrajk uređeno je posebno, u članu 61: zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, ali se to pravo može ograničiti samo zakonom, i to isključivo s obzirom na prirodu ili vrstu delatnosti.
Ova poslednja formulacija — da ograničenje mora biti „u skladu sa prirodom ili vrstom delatnosti“ znači da država ne sme proizvoljno da ograniči pravo na štrajk bilo kojoj profesiji; ograničenje mora biti opravdano samom prirodom posla koji ta profesija obavlja. To je mesto na kojem počinje najveći spor kada je reč o prosveti.
Šta domaći Zakon o štrajku propisuje
Zakon o štrajku, koji je u osnovi ostao onaj iz 1996. godine (dopunjavan 2005. i 2012), obrazovanje svrstava u „delatnosti od javnog interesa“ — kategoriju u kojoj zaposleni mogu stupiti u štrajk samo ako je prethodno obezbeđen takozvani minimum procesa rada. Sam zakon taj minimum definiše kao nivo rada koji obezbeđuje sigurnost ljudi i imovine ili predstavlja nezamenljiv uslov života i rada građana; za javne službe ga utvrđuje osnivač, uzimajući u obzir, između ostalog, mišljenje sindikata.
Zakon je, na prvi pogled, prilično zaštitnički nastrojen: izričito propisuje da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima koje zakon predviđa, ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje disciplinskog ili materijalnog postupka i ne može dovesti do otkaza. Zaposleni u zakonitom štrajku zadržava osnovna prava iz radnog odnosa, samo ne prima zaradu.
Ipak, ta zaštita važi samo dok su uslovi koje zakon predviđa ispunjeni — a jedan od tih uslova je upravo minimum procesa rada. Za nastavnika, taj minimum predstavlja izvođenje nastave u trajanju od 30 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda, kao i obavljanje ispita, dok za stručnog saradnika iznosi 20 časova rada nedeljno. Isti član, u narednim stavovima, propisuje i sankciju: ako nastavnik ili stručni saradnik učestvuje u štrajku ne obezbeđujući taj minimum, direktor škole pokreće disciplinski postupak, a propisana mera jeste prestanak radnog odnosa.
Tačka najvećeg razmimoilaženja: da li prosveta uopšte sme da bude na „listi ograničenja“
Komitet za slobodu udruživanja Međunarodne organizacije rada (MOR) — telo koje tumači konvencije o sindikalnim slobodama, uključujući Konvenciju 87 — u svojim zaključcima iz 2018. godine, koje u analizi za Peščanik prenosi pravnik Mario Reljanović, pravi mnogo finiju podelu od one koju poznaje srpski zakon. Prema toj podeli, minimum procesa rada opravdan je isključivo u delatnostima čiji bi potpuni prekid ugrozio zdravlje i život većeg broja ljudi, izazvao ozbiljne poremećaje uslova života cele populacije, ili se odvija u službama od izuzetnog državnog značaja. Kao primere delatnosti koje, prema toj doktrini, zaista ispunjavaju taj uslov, Komitet navodi: zdravstvo, snabdevanje strujom i vodom, telekomunikacione usluge, policiju, vojsku, vatrogasnu službu, zatvorsku službu, kontrolu leta, službe za obezbeđivanje hrane — i, konkretno, službe čišćenja u školama.
Ono što je za ovu temu ključno jeste da Komitet, u istom dokumentu, primera radi nabraja i delatnosti koje se ne mogu smatrati posebno važnim u ovom smislu, i u kojima bi štrajk trebalo da se odvija po opštim pravilima, dakle uz mogućnost potpune obustave rada: medije, transport, železnicu, poštu, avionski prevoz, poljoprivredu — i, izričito, prosvetu. Oba ova spiska, važno je naglasiti, potiču iz istog izvora — zaključaka Komiteta za slobodu udruživanja MOR-a — a ne iz bilo kog domaćeg srpskog propisa.
Srpski Zakon o štrajku tu distinkciju uopšte ne pravi: on u članu 9, kako smo videli, prosvetu kao celinu svrstava u delatnosti od opšteg interesa, bez razlikovanja nastavnog od pomoćno-tehničkog osoblja. Upravo to Reljanović ističe kao suštinski problem: naš zakon prosvetu tretira kao jedinstvenu celinu kojoj je, u celosti, potreban minimum procesa rada, dok međunarodna doktrina, ako se dosledno primeni, minimum procesa rada opravdava jedino za usko tehničko osoblje (poput službi čišćenja), a ne i za nastavni proces kao takav.
Srbija u odnosu na region – jedna od najrestriktivnijih
Kada se uporede propisi i praksa u nekoliko država regiona, Srbija ima jedan od restriktivnijih modela prava prosvetnih radnika na štrajk, pre svega zato što zakon unapred propisuje da nastavnik i tokom štrajka mora da izvodi nastavu.
| Država | Može li nastava potpuno da stane? | Minimum procesa rada | Plata tokom štrajka |
|---|---|---|---|
| Srbija | U redovnom zakonskom štrajku – praktično ne | U osnovnoj školi nastavnik mora da drži čas od 30 minuta i obavlja ispite; u srednjoj školi zakon propisuje nastavu od 30, odnosno 40 minuta i ispite | Može se umanjiti srazmerno vremenu u kojem se ne radi |
| Hrvatska | Da | Ne postoji opšte pravilo da nastavnik mora da održi skraćeni čas; nužni poslovi moraju biti takvi da ne onemoguće ili bitno ograniče pravo na štrajk | Može se umanjiti srazmerno vremenu provedenom u štrajku |
| Slovenija | Da | U praksi tokom opšteg štrajka nastave nema; obezbeđuju se određene hitne i bezbednosne funkcije, posebno za mlađu i ranjivu decu | Zavisi od osnova štrajka i kolektivnog ugovora; postoje slučajevi u kojima zaposlenima pripada naknada |
| Crna Gora | Zavisi od nivoa obrazovanja i okolnosti | Predškolsko i osnovno obrazovanje spadaju u delatnosti od javnog interesa; kod srednjeg i visokog obrazovanja minimum se aktivira ako trajanje i obim štrajka ugroze realizaciju školske godine | Zavisi od zakonitosti štrajka i konkretnih pravila |
| Bosna i Hercegovina | Da, ali nema jedinstvenog režima | Propisi se razlikuju po entitetima i kantonima; minimum procesa rada uređuju zakoni i kolektivni ugovori | Zavisi od konkretnog entiteta ili kantona |
| Severna Makedonija | Da, uz zakonom propisanu proceduru | Mogu se utvrditi samo poslovi neophodni radi bezbednosti, zdravlja i nastavka rada; minimum ne sme suštinski ograničiti pravo na štrajk | Zakon predviđa određena prava tokom zakonitog štrajka, a kolektivni ugovori mogu predvideti i šira prava |
Šta iz svega ovoga sledi za nastavnika koji razmišlja o štrajku
Sažeto, pravna slika izgleda ovako: nastavnik ima ustavno i međunarodno zaštićeno pravo na štrajk, ali to pravo u Srbiji domaći zakon uslovljava obezbeđivanjem minimuma procesa rada, uz pretnju otkazom ako se taj minimum ne ispoštuje. Međunarodno telo nadležno za tumačenje konvencija o slobodi udruživanja smatra da obrazovanje uopšte ne bi trebalo da podleže takvom ograničenju, što otvara legitimno pravno pitanje da li je srpsko rešenje, u delu koji se odnosi na prosvetu, uže usklađeno sa međunarodnim standardima nego što bi moglo biti.