Пре 50 година знало се ко је учитељ а ко ученик, ко је родитељ а ко дете, ко је мама а ко отац, а онда је дошло до преиспитивања тих улога, што је имало своје последице.
Када је пре пет година почео да пише колумне за суботње издање „Политике” др Зоран Миливојевић, психијатар и психотерапеут, претпоставио је да ће највеће интересовање наших читалаца изазвати вечите теме о љубави, партнерству и родитељству. И није погрешио у процени – врло брзо је постао један од најчитанијих колумниста нашег листа, а његове приче представљају водич за разумевање емоција и дешавања у међуљудским односима. Иако се за психологе често каже да објашњавају ствари које свако разуме речима које нико не разуме, др Миливојевић се труди да што једноставнијим речима саопшти психолошке истине и разоткрије „формуле” доброг родитељства и партнерства. Велико интересовање наших читалаца мотивисало га је да колумне објављене у „Политици” објави у књизи „Психологике свакодневног живота” која је недавно изашла у издању „Психополис института” из Новог Сада.
– За разлику од оца психоанализе Сигмунда Фројда који је написао „Психологију свакодневног живота”, ја сам се руководио идејом да је психотерапија промена уверења која су организована у мале логике – тако је настао назив ове књиге – каже др Миливојевић.
Он објашњава да су теме за његове колумне инспирисане чињеницом да постајемо све више збуњени новим правилима у међуљудским односима.
– Мислим да се до пре 50 година знало ко је учитељ а ко ученик, ко је родитељ а ко дете, ко је мама а ко отац, а онда је дошло до преиспитивања тих улога – то је одговарало неким друштвеним групама, као што су хомосексуалци или мањине, али је наступила збуњеност и конфузија када су у питању партнерски односи и васпитање деце. Дисциплиновање деце устукнуло је пред резултатима психоаналитичких студија који су показали да недостатак љубави ствара неуротичне личности. Због тога је већ две-три деценије доминантан модел попустљивог васпитања, али овај модел ствара нову патологију – настају размажена и презаштићена деца.
Размажена деца, упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоидне, немају радне навике и дуго остају у симбиотској вези са родитељима. Презаштићена деца одрастају у пасивне особе које се плаше света, кога доживљавају као опасно место, због чега често остају у симбиози са родитељима или доминантним партнерима. Пошто већ годинама радим као супервизор у словеначким поправним домовима имам потребу да упозорим родитеље какве последице могу бити због погрешног начина васпитања. Иако многи мисле да се ја залажем за строгост и кажњавање детета, ја заправо желим да подсетим родитеље да су детету потребни и љубав и дисциплина, јер је њихов задатак да наследника припреме за самостални живот. Због тога се најстрасније и најенергичније полемике воде око текстова чија је тема деца – било да је у питању телесно кажњавање, љубав, санкције, дисциплина или васпитни стилови – прича др Зоран Миливојевић.
Он додаје да је саставни део породичне терапије рад са младим особама на процесу индивидуације и сепарације од родитеља. За породицу овог поднебља карактеристичне су јаке емоционалне везе, објашњава овај психотерапеут и наглашава да је главни циљ терапије да младе особе схвате да тек након одвајања од породице постају индивидуе.
Др Зоран Миливојевић се слаже са констатацијом да наши читаоци веома реагују и на колумне о љубави и партнерству и објашњава:
– Помешали смо љубав и заљубљеност, јер имамо веома идеализоване представе о вези и браку. Филмови и серије које долазе из холивудске фабрике снова променили су представе о љубави и партнерству – љубав је постала синоним за филм са хепиендом, а то доводи до пораста очекивања од партнера, па брак и веза пуцају, јер партнер у реалном животу не одговара нашој дефиницији „идеалног”. Поверовали смо у идеју да ће само проналазак праве особе унети срећу и смисао у наш живот и зато сви трагамо за идеалним партнером. И родитељи често својој деци поручују да су им она смисао живота, а све у жељи да им покажу и докажу колико их воле. А онда та деца одрасту и када полако почну да се припремају да се одвоје од својих родитеља и започну самостални живот, могу осећати кривицу, јер родитељима одузимају „смисао” њиховог живота. Многе особе верују да је љубав према партнеру исто што и смисао живота. А када је особа уверена да је смисао њеног живота у томе да је воли неко одређен, она је спремна да пређе преко било које границе да би ту љубав сачувала или остварила. Ако је партнер напусти или умре, таква особа неће бити само тужна због губитка партнера кога још воли, већ ће осећати депресију због губитка смисла живљења. А самоубиство тада може постати привлачна идеја – упозорава др Зоран Миливојевић.
Катарина Ђорђевић
Интервју у ПОЛИТИЦИ поводом нове књиге ПСИХОЛОГИКЕ СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА