Tokom ferija, posebno ovih letnjih, učestaju primedbe na račun svekolike sinekure prosvetarske, raznoraznih osnovnoškolskih i srednjoškolskih lezilebovića, njihovog institucionalno ustrojenog plandovanja, a učestaju sledstveno i komična upinjanja ovih da primedbe pošto-poto opovrgnu, da objasne kako nisu profesionalne dangube, već da i sami pošteno robuju četrdesetočasovnoj radnoj nedelji, pa i časovima pride.
S obzirom na to da i sam pripadam prokazanoj branši, lično svedočim koliko je teško, gotovo nemoguće, neopazice se vratiti s posla pokraj znatiželjnog susedstva, takoreći u nedoba, katkad i u vreme kada pošten radni svet tek pravi pauzu za doručak, uopšte, koliko je teško ukloniti sve tragove naše dobro plaćene besposlice. Prosvetarski zgubidani rđavu savest imaju i pred državom koja ih je, preko ministra finansija, doslovce pozivala da porazmisle koliko vremena rade, te kako da dopunskim radom nadoknade smanjenje plata.
Prosvetaru je, napokon, teško opravdati se i pred samim sobom, svesnom ne samo vremena koje provede na poslu, nego i nezaposlenosti i bede oko sebe, strožije radne etike u privatnom sektoru, usled čega mu bilo kakav štrajk i javna zlovolja izgledaju kao traženje hleba preko pogače. Stoga se prosvetni radnici sve više priklanjaju aktuelnoj državnoj maksimi „ora et labora“, moli i radi, krotko iščekujući izlazak iz tranzicije (kojoj, sasvim hrišćanski, nikako da se ugleda svršetak) u obećanu zemlju kapitalističke budućnosti.
Pred javnošću koja duboko sumnja u smisao – a to nažalost znači u lukrativnost – prosvetne misije, i sami prosvetari gube samopoštovanje, poverovavši u to da su nepotreban budžetski izdatak, posebno nastavnici „larpurlartističkih“ predmeta poput likovnog, latinskog jezika, filozofije itd. Otud očigledna kriza identiteta prosvetnih radnika/jadnika, otud poriv da se obmanjuje okolina, napokon, da obmanjuju sami sebe.
Obrazovanje lepih duša sve više se, dakle, i među samim prosvetarima poima kao mlaćenje prazne slame, budući da „bel espri“ na nesreću nije nikakav pomodni brend, nije pašteta da se namaže na hleb, niti se pak može obući. Prosvetni džabalebaroši – shodno dominaciji otuđenog rada i, time, otuđene misli o radu – uverenje o sopstvenoj bezvrednosti zasnivaju na sumnjivoj tržišnoj probitačnosti svog poziva, jer „ništa ne proizvode“, odnosno spram puke količine vremena koje se prodžedži na radnom mestu. Takođe, poput većine drugih zlosrećnika, neretko nisu životno zainteresovani za ono što rade i svrhu odlaska na posao vide tek u zaradi, pri čemu je krajnja konsekvenca duhovne bede prosvetara priklanjanje maksimi „ne mogu toliko malo da me plate, koliko mogu malo da radim“.
Pa ipak, škola još nije sasvim postala poligon za štancovanje materijala za buduću besprizornu radnu eksploataciju (kako zapravo treba shvatiti „strožiju radnu etiku u privatnom sektoru“). Obrazujući lepe i dobre mlade ljude, a to znači i s kritičkim, upravo subverzivnim duhom koji se neće miriti sa opšteprihvaćenom maksimom „ćuti i trpi“ ili „dobro je, samo da ne bude gore“ – čemu su se i sami prosvetari, klasno onesvešćeni i temeljno zbunjeni, umnogome priklonili zbog čega ne samo da štrajk nije imao nikakvog izgleda, nego je usled sveopšteg defetizma neizvestan i ukupan napredak društva – prosvetni radnik može odbraniti svoje dostojanstvo. Naime, osećaj samovrednosti može temeljiti i na kardinalnoj unutrašnjoj smislenosti svog poziva, naravno ukoliko na njega savesno odgovori. Navodna prosvetarska besposlica se tako ispostavlja kao vrlo zahtevan i nadasve plemenit rad. Najzad, tako i povratak s posla može proticati bez rđave savesti, makar to bilo i u vreme kada ostali trudbenici tek prave pauzu da doručkuju.
Ivan Kovač