У Србији влада уверење да знање и диплома стечени онлајн студирањем мање вреде.
Док светски универзитети широм отварају врата „студирању на даљину” и нуде за мале паре своје најпрестижније курсеве, у Србији се на прсте једне руке могу набројати факултети који пружају могућност онлајн стицања дипломе, и то само за наше академце, јер су студије на српском језику.
Престижни Институт за технологију у Џорџији (Georgia Tech) отишао је корак даље и од јануара планира да студентима широм света понуди своје масовне онлајн курсеве за стицање мастер дипломе из компјутерских наука. И цена ће бити приступачна, само 6.600 евра, наспрам 45.000, колико плаћају редовни студенти који су смештени у кампусу, а предавања путем интернета моћи ће да слушају и они који желе да похађају курс, али им није циљ диплома, и то – бесплатно.
У нашој земљи у увођењу новина из академског света предњаче приватни универзитети, иако смо још далеко у поређењу са Стенфордом, Харвардом или МИТ. На Београдском универзитету основне студије на даљину има само Факултет организационих наука, а део програма и Филолошки, Електротехнички, Медицински. На Економском факултету су до 2008. године имали студије на даљину, а сада намеравају да поново покрену овај програм, који је годишње похађало између 150 и 200 академаца.
Недавно је на Универзитету у Београду основан и Центар за електронско учење и образовање на даљину, чија је улога да помогне факултетима у оснивању сопствених студијских програма који би се похађали путем интернета.
Проф. др Милан Мартић, декан Факултета организационих наука, каже да је проблем у предрасудама и страху да знање и диплома стечени на овај начин неће имати исту тежину као и оно које се стиче током редовног студирања.
– Студије на даљину, нажалост, нису заживеле у Србији на прави начин. И даље се родитељи плаше да упишу децу, сматрају да су то студије другог реда и имају погрешно уверење да деца неће бити довољно посвећена. Тај страх је безразложан. Одговорно тврдим да нема разлике у знању, диплома је иста, људи се запошљавају као и они који су студирали на класичан начин – истиче др Мартић и додаје да је овде овај облик студирања први пут покренут 2004. као и да је једино ФОН од државних факултета у Београду засад акредитовао студије на даљину и то за 80 академаца.
Студије су мало скупље од редовних, додаје декан, зато што је неопходан моћан сервер.
У Србији по закону није дозвољено да се испити полажу путем интернета, тако да виртуелне могућности почињу и завршавају са онлајн уџбеницима, предавањима и консултацијама, али се на полагање долази на факултет.
Када је реч о приватним универзитетима, пионир у овом послу био је Мегатренд, који је још 2001. године покренуо Виртуелни универзитет (ВУМ) након што је њихов софтвер добио међународно признање на конференцији у Сан Франциску.
– До сада је дипломирало више од 800 студената. Неки од њих су ВУМ уписали редовно, после средње школе, али има и старијих генерација. Имамо студенте из целог света, то су углавном Срби из Канаде, Аустралије… За сада су студије на српском језику, а за годину дана планирамо да кренемо и са програмом на енглеском језику. Студије су јефтиније него редовне – каже проф. др Мића Јовановић, ректор Мегатренд универзитета.
Како објашњава, студент може у сваком тренутку из своје фотеље да укуца шифру и уђе на Вирутелни универзитет, где се налазе сви потребни уџбеници, више од 100 предмета и пасивни и активни консултанти. Уколико има неко питање, може да га постави, а одговор ће добити из базе са два милиона одговора. Уколико међу њима не постоји одговарајући одговор, студент у сваком тренутку може да контактира са професором, који је дужан да одговори у року од 24 часа, а његов одговор се аутоматски придружује бази података.
А о томе колико има предрасуда у Србији говоре и искуства Националне службе за запошљавање. – Послодавци траже проверу самог студијског програма, то јест питају да ли су студенти полагали испите на традиционалан начин. Уколико јесу, онда прихватају те дипломе, уколико нису – онда зазиру од њих – наводе у НСЗ.
Сандра Гуцијан
Преузето: politika.rs