Предшколци – егоцентрични, импулсивни, уплашени и стидљиви? Да, нормално је.

Предшколци (овде мислимо и на децу од две и више година, не само на шестогодишњаке) спадају у најнесхваћеније „врсте” на планети. Они не размишљају двапут, не могу да раде две ствари истовремено, не могу да контролишу своје емоције, контрадикторни су и, врло често у једном тренутку пркосни, а већ у следећем цела просторија одзвања од њиховог веселог смеха.

Предшколци знају много више него што показују, а њихове добре намере обично су краткотрајне. Нема бољег теста зрелости за одраслог човека, од одгајања незрелог предшколца. Тајна успешног васпитавање је да увек имате науму да њихова незрелост није никаква грешка, већ део нормалног развоја.

Предшколци су незрели с разлогом. Њихови мозгови се још увек развијају, а само у прве три године живота, у идеалним условима, 100 милијарди неурона развиће 1000 билиона неуронских веза. Мозак детета у порпуности се интегрише тек у узрасту од око 7 година, или, ако је у питању осетљиво дете (оно које снажније реагује на спољне стимулусе), чак 9.

Дакле, које су то особине деце млађе од 6 година које родитељи често тумаче као неваспитање или размаженост, а заправо су део нормалног развоја готово сваког детета?

Импулсивност и недостатак самоконтроле

Предшколци не размишљају двапут јер је њихов мозак у стању да се фокусира само на једну мисао или осећање у тренутку. Реагују инстинктивно не зато што су безобразни, већ зато што нису у стању да размотре и сагледају последице свог понашања.

Егоцентричност

Свет се врти око њих. Они то тако виде. И то је део потпуно нормалног здравог развоја, јер се личност сваке индивидуе најпре формира кроз разумевање себе и изградњу сопственог идентитета. Тек након тога су у стању да сагледају потребе других и да постану друштвена бића. Задатак родитеља у том процесу није да терају децу да разумеју потребе других од најранијег узраста, већ да им пре тога помогну да разумеју себе.

Потреба за контактом и близином

Мала деца траже увек близину одраслих јер су свесни да нису у стању да функционишу независно. Близина одраслих у сваком тренутку је у врху списка њихових жеља иако они то не умеју тако да кажу. Потребно је да поред себе имају некога коме потпуно верују, поред кога се осећају сигурно, а не неког чију љубав и пажњу треба да заслуже.

Страх од раздвајања

Њихова снажна потреба да увек буду уз одрасле који су им блиски значи да осећају снажан бол и забринутост када се раздвоје од оних којима потпуно верују. Када их остављате одраслима који им нису блиски, њихове реакције могу бити бурне, јер су и њихова осећања таква. Такође, одлазак на спавање виде као вид раздвајања и то је разлог што многа деца праве проблем када дође време за одлазак у кревет.

Интегритет

Деца не крију ни мисли ни осећања и не знају шта значи коректност. Оно што виде и осећају, јасно кажу. Било какву дипломатију у опхођењу не треба од њих очекивати јер тиме што своје мисли и осећања изговарају на глас они покушавају да их разумеју. Не знају, нити их занима што тиме можда крше некакве друштвене норме.

Потреба за игром

Деца се рађају са инстинктом који их нагони да истражују, откривају, маштају. Кроз игру, деца сазревају као самостална бића и покушавају да пронађу своје место у свету који их окружује. Игра им је неопходна да би открили своја интересовања, ослободили емоције и развили креативност и способност решавања проблема.

Недостатак емпатије

До узраста од најмање пет година, деца нису у стању да разумеју туђе потребе и осећања, па самим тим одрасли морају да их воде. Да им увек изнова објашњавају зашто није у реду отети играчку или зашто није у реду рећи неком нешто што га може повредити.

Склоност агресији и фрустрацији

Делови мозга који су одговорни за контролу емоција и који би требало да спрече тантруме код одраслих су развијени, док код деце још нису. Зато нећете видети одраслог човека како се баца на улици јер није добио нешто што је желео. Деца још нису у стању да спрече такве испаде, па су зато склони агресији кад су узнемирени. Да би смирили емоције, потребна им је помоћ одраслих.

Стидљивост

Стидљивост је инстинкт који има за циљ да дете сачува. Не би требало децу спречавати да се стиде, већ их само правилно усмерити и научити томе који људи у њиховом окружењу су за њих потпуно безбедни. Тако ће стидљивост у друштву тих људи потпуно нестати.

Приредила: А.Ц.

Из књиге „Rest, Play, Grow: Making sense of Precshoolers”, Deborah MacNamara