Prosvetni radnici su oni koji, uz roditelje i društvo, oblikuju našu decu, često pokušavajući da isprave tuđe greške. Koliko je to velik i odgovoran posao teško može da razume onaj ko se time ne bavi. Zato smo rešili da našim čitaocima predstavimo neke od nastavnika koji uče našu decu i koji to rade tako da su u tom poslu celim svojim bićem. Počećemo od učiteljice Suzana Miljković iz Niša. Prvo smo je pitali da se predstavi našim čitaocima.
– Najteže je, bar za mene, govoriti o sebi. Veliki broj kolega iz Srbije i okruženja me poznaje. Često se van Niša u kome živim, srećem sa kolegama koje me pitaju da li sam ja Suzana Miljković koju poznaju virtuelno i sa kojom sarađuju i koja uvek ima osmeh na licu. To je nešto što prija i što širi prijateljstva i saradnju. Verujem da je to jedan od načina na koji mogu da doprinesem društvu.
Učitelj sam već dvadest osam godina i ponosno se bavim svojim poslom.
Zašto je lepo, a zašto teško biti učitelj danas?
– Mislim da je i dalje lepo biti učitelj zbog dece sa kojom radimo, zbog ljubavi koja nas okružuje, zbog toga što znamo da na ovaj način kroz njih mi menjamo svet, što smo deo njihovih života i što znamo da će nas trajno nositi u sećanju. Teško je bilo i onda kada sam počinjala zbog odgovornosti prema njima, društvu i sebi da se negde ne pogreši, da se ne napravi neki pogrešan iskorak. Teško je i sada zato što se od nas prosvetnih radnika često očekuje da smo na usluzi 24 sata, što smo društveno uniženi, što i dalje nemamo kvalitetne uslove za rad. Što se, zbog ljubavi prema svom poslu i deci koju učimo dovijamo na sve moguće načine da svoj posao odradimo svojski i deci što više približimo ono čemu ih učimo.
Da možete ponovo da birate profesiju, da li biste nešto promenili?
– S obzirom da sam se za ovaj poziv opredelila odmah posle osnovne škole jer sam išla u Učiteljsku školu, koja tada jedina nije ušla u sistem usmerenog obrazovanja, da sam možda otišla u neku drugu srednju školu, moguće je da bi moj izbor bio drugačiji. Ali kako svoj posao radim s velikom ljubavlju, verujem da bi taj mogući izbor možda bio pogrešan.
Pedagoškim radom bavite se dugi niz godina. Šta se promenilo od prvog dana Vašeg rada do danas?
– Naravno, mnogo toga, ako mislite na ono što je van mene i na šta ne mogu da utičem. Svedok sam mnogih ,,pokušaja“ reforme školstva, škola, zakona, pravilnika, nastave. Sa svojim višegodišnjim iskustvom i delom života koji sam posvetila školi i deci u njoj mislim da s pravom mogu reći da su sve promene bile bolne u emotivnom smislu jer sam ih tako doživela, jer smatram da su doprinele otuđenju kolega, dece, dece i nastavnika, nastavnika i roditelja, prosvetnih radnika i našeg nadležnog Ministarstva.
Pored obaveza u školi stižete da vodite i blog, a osvojili ste i niz priznanja. Šta Vas inspiriše i da li imate podršku kolega?
– Mnoga priznanja koja sam dobila došla su neočekivano. Drago mi je da ih imam, naravno, jer ona potvrđuju da je moj izbor profesije bio ispravan i da to što radim ima priznanja među kolegama sa kojima sarađujem i koje me podstiču na stvaranje, jer zaista imam takve koji se nalaze u mojoj blizini a i u drugim gradovima Srbije.
Sve te nagrade su za mene itekakav podsticaj za moj dalji rad i stvaranje. Moj blog Oblak znanja za učitelje nastao je kao rezultat razmene materijala sa kolegama u mojim FB grupama u kojima se nalazi preko 25 000 učitelja sa teritorije cele Eks Ju, gde naravno ima i mojih autorskih radova i sve ono čime se ja bavim pa i priznanja koja sam dobila.
Mnogo se govori o nezavidnom materijalnom položaju prosvetnih radnika s jedne strane i nametanju dodatnih obaveza s druge. Da možete da budete ministar na jedan dan, šta biste promenili?
– Naravno, za jedan dan ništa ne bih mogla da izmeniim u realnosti. Ali ako bi to bio neki čaroban dan kada je to moguće učiniti, vratila bih dostojanstvo, ugled i čast prosvetnom radniku u Srbiji, što bi možda za početak bilo dovoljno da se pokrene lavina drugih stvari koje valja promeniti. Naravno i mnogo bolji finansijski status, ako je to uopšte potrebno reći.
Koji je Vaš savet mladim kolegama koji tek ulaze u učionice?
– Mislim da ne postoji univerzalni savet, ali da je ljubav pokretač stvaranja svega na svetu pa tako i u učionici. Raditi svoj posao s ljubavlju je najveći dar koji neko može sebi da priušti. Jedino tada i tako nastaju prave vrednosti. Deca sa kojom radimo zaslužuju samo najbolje jer u nekoj od klupa u njihovoj učionici možda sedi neki budući Nikola Tesla, Pupin, Milutin Milanković.
Intervju vodila A. C.