U vremenu u kome se uspeh deteta sve češće meri brojem upisanih aktivnosti, stranih jezika i pohađanja radionica različite vrste, kao pedagog osećam potrebu da podsetim na jednu važnu istinu: razvoj dečje inteligencije ne zavisi od količine sadržaja koji im „upakujemo“ i tako gotov serviramo, već od kvaliteta iskustava koja prožive.
Savremena neuronauka jasno pokazuje da se mozak deteta najbolje razvija kroz spontanu igru, slobodno istraživanje, kretanje, boravak u prirodi i emocionalno sigurne odnose. Upravo u tim situacijama stvaraju se najjače neuronske veze – one koje su osnova za kasnije učenje, koncentraciju, logičko razmišljanje i emocionalnu stabilnost.
Boravak u prirodi dokazano utiče na razvoj pažnje, motorike, kreativnosti i emocionalne regulacije kod dece. Istraživanja pokazuju da deca koja redovno borave napolju imaju bolju koncentraciju, manji nivo stresa i razvijenije socijalne veštine. Prirodno okruženje podstiče radoznalost, istraživanje i postavljanje pitanja – upravo one sposobnosti koje čine temelj inteligencije.
Kada se dete u prirodi penje na drvo, gradi kućicu od grana, stazu od kamenčića, posmatra insekte ili kopa po zemlji, ono ne „gubi vreme“. Ono razvija prostornu orijentaciju, finu i grubu motoriku, logičko zaključivanje, strpljenje i istrajnost. To su složeni kognitivni procesi koji se ne mogu zameniti nijednom radnom sveskom. A šta je sa decom koja imaju jasno isplaniran svakodnevni raspored tokom cele radne nedelje?
Preopterećena deca – tiha opasnost modernog doba. Mogli bismo to ovako nazvati.
U želji da svojoj deci pružimo „najbolje“, često ih nesvesno preopterećujemo. Predškolci i mlađi školarci danas neretko imaju raspored kakav bi i odrasli teško izdržali: vrtić ili škola, pa strani jezici, sport, muzička škola, radionice, privatni časovi.
Naučne studije upozoravaju da previše strukturisanih aktivnosti u ranom uzrastu može dovesti do povećane anksioznosti, pada unutrašnje motivacije i slabijeg razvoja kreativnosti. Deca koja nemaju dovoljno vremena za slobodnu igru često postaju pasivni primaoci sadržaja, a ne aktivni istraživači sveta.
Inteligencija nije količina informacija koje dete zapamti, već sposobnost da misli, povezuje, rešava probleme i razume sebe i druge. Knjige su dragocen resurs, ali ne smeju postati sredstvo pritiska. Dete koje kroz igru, razgovor i svakodnevna iskustva razvija ljubav prema učenju, samo će poželeti da čita, istražuje i saznaje više. Forsiranje ranog učenja slova, brojeva i složenih sadržaja često daje kratkoročne rezultate, ali može stvoriti dugoročni otpor prema školi i učenju. Razvoj mozga ima svoju prirodnu dinamiku. Svako prerano „ubrzavanje“ tog procesa može poremetiti ravnotežu između kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja.
Deci je potrebno vreme. Vreme da im bude dosadno. Vreme da sama osmisle igru. Vreme da greše. Vreme da istražuju svet sopstvenim tempom. Najveći poklon koji im možemo dati nije savršeno isplaniran raspored, već sigurno okruženje, sloboda kretanja, podrška, razumevanje i poverenje u njihove unutrašnje potencijale. Pustimo prirodu da radi svoj posao. Ona to čini već hiljadama godina – i radi ga savršeno, a da toga često nismo svesni.
Autor: Milica Pantić, master pedagog