U učionici je bila mrtva tišina. Činilo se da su deca prestala i da dišu. Dušan je imao utisak da će mu srce procepiti majicu i iskočiti napolje, Tara je osetila mučninu, mislila je da će povratiti. Čak je i Miloš sedeo na mestu, što se nije dešavalo nikad, čak ni za vreme pismenih zadataka.
„Trebalo je da priznam“, razmišljao je Aleksa. „Dala mi je šansu dva puta. Ja sam budala što sam hteo da zaštitim Mariju koja me ionako nervira.“ Marija je još na malom odmoru počela da plače, ali tiho, brisala je suze papirnom maramicom, bez jecaja, bez glasa.
Zatim su čuli odlučne, čvrste korake koji su se približavali učionici. Nastavnica Milana je ušla prva, a za njom i inspektor sa notesom u ruci. Dao je znak dvojici policajaca da ostanu na hodniku.
„To je to odeljenje, a osumnjičeni su Aleksa… i Marija“. Milana je pokazala rukom na dvoje dece.
Inspektor Pejić im naredi prstom da ustanu. „Sad je kasno za suze, mala!“ podviknuo je Mariji. „Da si na vreme razmišljala sad ne bi imala razloga da plačeš! Odmah da si prekinula! Jasno?“
Marija klimnu glavom.
„Šta imamo od dokaza?“ pitao je Pejić Milanu, ne skidajući besan pogled sa Marije.
„Sve je u zip-lok vrećici, kako ne bismo uništili otiske prstiju i DNK“. Milana je pažljivo izvukla kesu sa dve vežbanke iz torbe i dodala je inspektoru. Inspektor je brzo navukao hirurške rukavice i izvadio sadržaj kese na katedru.
„Dakle, radi se o zadatku broj….“
„Četiri“, spremno odgovori Milana. „Prepisano je od reči do reči. Čak su i greške identične“.
Pejić je pažljivo gledao jednu, pa drugu vežbanku, zatim je okrenuo sledeću stranicu na obe. „Mislim da možemo zaključiti da je isto delo počinjeno i u zadatku broj sedam, ali fokusirajmo se na ovo gde imamo najviše dokaza. Aleksa, šta imaš da izjaviš?“
„Ja sam… radio pismeni… i nisam…“ zamuckivao je Aleksa.
„Vidi, mali! Mi nemamo mnogo vremena. Dokazi su svi tu! Što pre priznaš, biće bolje za sve. U slučaju da iskreno kažeš šta je bilo, možemo se nagoditi oko kazne, možemo je skratiti, a možemo je i produžiti ako budeš nerazuman, i nastaviš da lažeš!“ Pejić besno lupi šakom o sto. Deca se trgnuše.
„Nisam… uradio zadatak Mariji… Nisam video, možda je ona… prepisala… ovaj… ona sedi iza… možda je… videla… moj… moj… zadatak… Ali ja nisam…“ Aleksa je bio na ivici suza.
„Znači, rešio se da se igraš sa nama! Misliš da će to da ti prođe? Da li si ti, Aleksa, svestan dela koje si izvršio?“ Pejić je gubio strpljenje.
„Jesam… u stvari ja nisam ništa…“
„Dosta mi je ovog glupiranja!“ prodrao se Pejić, i pogledao u Mariju. „Ti, mala, šta ti imaš da izjaviš?“
„Nastavniče, ja…“ poče Marija.
„Nisam ti ja nastavnik! Sram te bilo!“ Urlao je Pejić. „Ja sam inspektor za teška krivična dela! Govori!“
„Inspektore… za… teška krivična dela… ja sam samo… Ja nisam prepisivala, ja sam… ja sam sa Aleksom učila… za pismeni…“
„Pa ste iste greške pravili? Odlično si to smislila! Misliš da si originalna? Takvih laži sam se naslušao po školama! A mi svi ludi i blesavi! E, nećemo se tako igrati, deco! Nećemo!“ Pejić je šetao između redova sa rukama na leđima. „Koliko sam čuo, imali ste šanse da priznate i prošlog časa, ali ne! Vi ste odabrali da – lažete! Šta mislite, kako ćete se provesti? A? Ti, mali, debeli! Reci šta si video“. Pejić je gledao u Vladimira.
„Ja?“ prestravljeno upita Vladimir.
„Ne, nego ja!“ dreknu Pejić. „Govori!“
„Inspektore, ja ništa nisam video… Ja sedim u skroz drugom redu.. i radio sam pismeni… Nisam gledao… šta drugi rade…“
„A ti?“ upita Pejić Tamaru.
„Ja ne znam… ja sam radila… drugu grupu, i sedim ovde… dve klupe ispred Alekse, ja… nisam gledala… šta se dešava… iza mene…“
„Lepo! Niko ništa ne zna! Odlično!“ besneo je Pejić. „Da li ste uzeli DNK“, pitao je Milanu
„Ne, nažalost, potrošila sam sve sterilne štapiće, ako možete Vi sad…“
„Naravno!“ Pejić je u džepu uvek imao kutijicu sa potrebnom opremom. Prišao je Aleksi. „Zini!“
Aleksa otvori usta, i Pejić prevuče štapić preko unutrašnjosti njegovog obraza. „Ti, mala!“ Marija otvori usta.
„Dobro, to smo rešili!“ Pejić otvori notes i poče da piše. „Postoji… osnovana sumnja… da su prvoosumnjičeni… Aleksa Petrović… i… drugoosumnjičena… Marija Janković… na pismenom zadatku… iz matematike… održanom dana… petnaestog februara… dve hiljade devetnaeste godine… u jednom momentu… zamenili vežbanke, i da je prvoosumnjičeni… uradio drugoosumnjičenoj… sporni… četvrti zadatak… čime su svesno… počinili… krivično delo… iz člana 160… stav 2… Zakona.“ Pejić se okrenu ka Milani. „Krunski dokaz će biti analiza DNK. Ako se dokaže da se na vežbankama nalazi DNK drugog lica, preti im kazna zatvora, a roditelji će biti i novčano kažnjeni! Za sada određujem pritvor u trajanju od 48 sati.“ besno reče Pejić. Milana je pozvala policajce da uđu. Jedan je krenuo ka Aleksi, drugi ka Mariji, i gotovo istovremeno vezali su im ruke lisicama. „Polazi“, cimnuo je jedan Aleksu. Marija je bez reči krenula iza njega.
„Hvala Vam veliko!“ Milana se prvi put nasmejala posle dužeg vremena. „Molim Vas da kazne budu stroge i pravične!“ Pejić klimnu glavom u znak odobravanja, i napusti učionicu.
„Napišite naslov, ’Površina kruga’“. Deca bez reči uradiše kako je nastavnica rekla.
Autor: Maja Bugarčić