Radnja se dešava na obližnjem igralištu… deca skaču, trče, spuštaju se niz tobogan, a po strani stoji devojčica koja bi možda sve to da proba ali se stidi… ili se plaši. Majka stoji pored nje i netremice bdi nad svojim detetom da ne bi slučajno palo ili da je ne bi neki „nevaljali“ dečak gurnuo. Stvarno čudan prizor… ko se tu zabavlja? Da li dete zna zašto je došlo na igralište i kako se oseća dok posmatra ostalu decu? Kakvu poruku joj šalju njeni roditelji time što toliko brinu?
To su takozvana, prezaštićena deca. Deca koja misle da je ovaj svet jako opasan i da oni bez prisustva roditelja ili vaspitača/učitelja ne bi mogli da se snadju. Roditelji ih odvoze u školu i dovoze iz škole svaki dan, paze da ne padnu, da se ne povrede i iz tog razloga deca dosta toga propuštaju i prosto ne savladaju životne veštine koje im samo mogu pomoći.
Neka deca koja potiču iz ovakvih porodica ne znaju da voze bicikli jer su roditelji hteli da zaštite svoje dete od pada sa bicikla. Takvo dete sebe smatra nedovoljno spretnim, jer su se tako prema njemu oduvek postavljali roditelji.
Ovakvim vidom vaspitanja dete dobija etiketu nesposobnog deteta, koje je samo sebi prilepilo, jer su ga roditelji tokom celog njegovog detinjstva preterano štitili od kandži ovog sveta i života! Roditelji i sami sebi otežavaju, jer ne užuvaju u svom detetu već stalno pomišljaju na najgore moguće stvari koje se mogu desiti. Takvi roditelji ne mogu da postave jasne i odgovarajuće zahteve svom detetu niti su njihova očekivanja realna. Sve se svodi na niska očekivanja a ciljevi su im laki i jednostavni za dete.
Preterana kontrola i mešanje u sve sfere detetovog života ne ostavlja prostora da dete stekne samostalnost.
Zapravo, ovim načinom vaspitanja dete izrasta u osobu koja nema samopouzdanja, koja je nesigurna, plašljiva nedovoljno socijalizovana, prezaštićena. Uskraćeno mu je detinjstvo, svi mogući neprijatni osećaji, a svet vidi kao opasnu sredinu za život.
Roditelji koji se odluče za ovakav vid vaspitanja su uglavnom roditelji koji su posle dužeg vremena postali roditelji, koji su ga dobili u poznim godinama, koji imaju samo jedno dete i sl.
Prezaštićeno dete nije razmaženo dete, jer je prezaštićeno dete previše tiho, mirno i nesigurno, dok je razmaženo dete dijemetralno drugačije, jače, glasnije…
Dragi roditelji, svako dete je individua za sebe, koja ima pravo na slobodu življenja. Neprijatna iskustva se moraju desiti i ako se dese to ne znači da ste loš roditelj, već da vaše dete živi život!
Izvor: radosnodetinjstvo.com